On je naglasio da su Evropska unija i MMF, ukoliko žele uspeh u tom ratu, dužni da Ukrajini hitno odobre 20 milijardi dolara

Džordž Soroš dao je intervju nemačkom časopisu Cicero koji se mnogo citira sa obe strane geopolitičke linije fronta.

Ono što je Soroš rekao nemačkom časopisu zasnovano je na solidnim, ali jednostavnim stvarima. On je ocenio da se sada vodi rat za budućnost cele Evrope. Ukazao je da se taj rat vodi u Ukrajini. Upozorio je da su Evropska unija i MMF – ukoliko žele uspeh u tom ratu – dužni da Ukrajini hitno odobre 20 milijardi dolara.

Posebno je upozorio: da će poraz u Ukrajini dovesti do raspada same Evropske unije. Pritom nije propustio da kaže da je EU sama kriva za sve što se događa.

Soroš je za Rusiju, nema sumnje, neprijatelj, ali to nimalo ne menja činjenicu da je on u pravu.

Evropska unija je nastala, ojačala i uzdigla se zahvaljujući tome što je postala vodeća ekonomija sveta. Da, danas je EU tek druga svetska ekonomija, posle SAD, ali to suštinu stvari ne menja. Vodeća ekonomija – to nije samo veliki novac. Vodeća ekonomija podrazumeva liderske pozicije u bezmalo svim oblastima života.

Sve dok je Evropa svetski ekonomski lider – ona sebi može da dozvoli da živi onako kako sama poželi. Može da imigrantima otima decu i da ih daje homoseksualnim parovima na vaspitavanje. Može da seljacima plaća da na svojoj zemlji ne bi ništa gajili. Može da izaziva ratove na svim teritorijama za koje je zainteressovana. Može da drugima uvodi sankcije. Može da pod izmišljenim razlozima ne izvršava ugovorne obaveze: na primer, da ne isporučuje plaćene nosače helikoptera. Može čak da zamrzava tuđe aktive i da tako otima tuđi novac.

Danas se finansijski iindustrijski centar planete počeo premeštati prema Aziji i Rusiji. Zasad je taj proces u samom začetku. Njega je još moguće prikočiti. Čak postoji solidna šansa da bude prekinut. Međutim, nije ga moguće potpuno ukinuti, iako može da bude zamrznut u sadašnjoj fazi još 20-30 godina. Zato je Evropi potrebno da pobedi u ratu koji je u toku u Ukrajini.

Kada Porošenko i drugi ukrajinski lideri javno govore da vode rat za Evropu – oni ni za gram ne greše. Zaista se vodi rat za Evropu. Istina, ne vode ga oni. Tu Ukrajinci malo precenjuju svoju ulogu. Rat se vodi pomoću njih. SAD i neke sile iz EU naprosto koriste Ukrajince za svoje ciljeve.

Glavni zadatak onih koji ratom diriguju jeste ograničavanje, ekonomskih, socijalnih i političkih mogućnosti Rusije. Njihov cilj je da potencijale Rusije odvuku od procesa evroazijske ekonomske i političke integracije.

Postoji nekoliko varijanti daljeg razvoja događaja.

Prva: Rusija se uopšte ne meša u zbivanja u Ukrajini

Tako bi dobila gangrenu na svojim granicama, bremenitu širenjem zaraze majdana na sopstvenu teritoriju. Jedan kroz jedan. Uključujući teritorijalni raspad. A koliko bi pritom poginulo građana Rusije – ne bi bilo važno. One koji su ustanovili medalju "Za pobedu u hladnom ratu” – to ne bi bilo važno.

A sociolozi su utvrdili da je raspad SSSR, sa onim što se događalo do početka 2000-tih dovelo do gubitka najmanje 15 miliona stanovnika zemlje nastale na ruševinama Sovjetskog Saveza.

Druga: Rusija odlučno zauzima Ukrajinu za dve nedelje

Tako bi dobila 35 miliona veoma nesigurnog stanovništva od kojeg bi 15-20 odsto bilo zaraženo agresivnim nacional-fašističkim idejama. Plus još ekonomsku i infrastrukturnu razorenost. A to bi smanjilo mogućnosti Rusije da formira novi Evro-azijski svet.

Treća: Rusija pokušava da prođe između Scile i Haribde

U ovoj varijanti razvoja događaja građanski rat u Ukrajini bukti na teritoriji cele zemlje. To celu Ukrajinu pretvara u nešto slično naselju Peski koje se nalazi pored Donjecka. Država se pretvara u rujine. Caruju glad i potpuni raspad socijalne infrastrukture. Rusija bi, pre ili kasnije, morala da dođe na te razvaline i da spasava, obnavlja i iznova gradi. I, opet: isključivo za svoj račun.

Međutim, Vladimir Putin je uspeo da nađe strategiju koja Rusiji daje priliku da onemogući nepovoljne scenarije.

Projekat „Ukrajina” šlajfuje. Zapadna strategija podrazumeva da Ukrajinci – sve dok ima onih koji su voljni da izlaze na majdane i da skaču – ratuju i dalje. Samo, u njih će za nastavak rata brzo ponestati novac. Zato Soroš, koji se dobro razume u novac, shvata i ono što ne sasvim dobro razume Evropa, a što uopšte ne ulazi u glave Ukrajinaca.

On razume da savremeni rat traži veoma veliki novac. Pritom: ne jednu „finansijsku injekciju”, već stalni dotok novca. Za održavanje sistemske ekonomije zemlje.

Koliko god se trsili razni „donatori”, koliko god sumama se razbacivali – zakoni ekonomije su neumoljivi. Na tako skupljeni novac mogu se kupiti cokule za jedan bataljon. Može se kupiti sto noćnih nišana ili eskadrila dronova. Za takav novac se možekupiti čak i tenk. Ali, svaki dan rata Ukrajinu košta približno 1,5-2 miliona dolara. A to je više od svega što mogu dati donatori za sedam meseci ratnih dejstava.

Sorošu je jasno da neće biti efekta ako se Ukrajini šalje novac „na kaščičicu”. Čak i ako su te „kašičice” – milijarde. Da bi na majdanu stvoreni mehanizam mogao da nastavi rat – u njega je potrebno „uliti” najmanje 20 milijardi dolara. I to: odmah. A kasnije će biti potrebno još.

Soroš uopšte ne sumnja u sudbinu tog novca. Zna on da neće biti nikakvih novih fabrika, niti isplate penzija i sličnog. Sve će otići na rat. U čemu je tu podvala? Nema podvale!

Soroš otvoreno govori: ako se ne nađe tih 20 milijardi sada – rat u Ukrajini biće garantovano izgubljen.

On zna da je moguć raspad Evropske unije kao posledica poraza u ratu u Ukrajini.

Da, upravo tako. Jer, čim novac presuši – neće imati na šta da se ratuje. Raspad same Ukrajine na pojedine teritorije proisteći će iz same psihologije njenih „skakača”. To će izazvati još veće razmere ekonomske krize. A potom će uslediti kolaps državnog upravljačkog mehanizma, socijalnog sistema, zdravstva i celokupnog načina života.

Posle potpunog kolapsa ukrajinske ekonomije, doći će – raspad teritorije. A onda novo skupljanje Ukrajine na drugim principima koje odredi Rusija.

Strategija koju je izabrao Putin omogućava da se sve to dogodi bez totalnog uništenja ukrajinske infrastrukture. A želju nekih Ukrajinaca da nastave rat sa Moskaljima – više nego uspešno likvidiraća glad, smrzavanje i nemanje posla.

Na kraju svega, ljudi u Ukrajini biće radi svakoj vlasti koja im da posao, struju i grejanje i osigura im bezbednost. Čak i ako ta bezbednost bude moskaljska.

U tim trenucima, za stanovništvo Ukrajine boja lentica neće igrati nikakvu ulogu. A one malobrojne inficirane majdanom, koji se pokažu nepopravljivim sami Ukrajinci će početi da love i da biju. Sa istom žestinom sa kojom sada podržavaju Majdan. Razlog će biti prost: „skakači” će biti prepreka između njih i hrane.

Pobeda Rusije u ratu sa Zapadom na teritoriji Ukrajine –dostignuta po svom scenariju, a ne po ni jednoj od tri pomenute varijante – značiće nastavak evroazijskih integracija Rusije. Pritom, tempom koji će biti brži nego dosadašnji.

A kada Evropska unija prestane da bude druga ekonomija sveta – sve zemlje Istočne Evrope biće mnogo spremnije za saradnju sa novim liderom nego sa sve slabijim autasajderom…

Raspad će biti – rušenje celog jednog sveta. A to će stajati velikog novca, tačnije – velikih gubitaka. Mnogo većih od tamo nekih 20 milijardi dolara za tamo neku Ukrajinu.

Gotovo je, gospodo, nema više ništa besplatno.

„Evropa” je svoje protivnike, među njima i Rusiju, othranila i uzdigla sama.

Sada je glavno pitanje prosto: ili će EU i MMF platiti koliko treba za očuvanje funkcionalnosti ukrajinske vojne mašinerije radi nastavljanja rata protiv Rusije na teritoriji Ukrajine do poslednjeg Ukrajinca ili… više neće biti same Evrope.

Ne već sutra. Čak i ne do narednog proleća. Taj proces će potrajati nekoliko godina. Samo, posle poraza „u Ukrajini” – on će postati nepovratan. A završiće se sasvim predvidljivo.

(Webtribune/Fakti)