Na sramotu policije, Salah Abdeslam, koji je nabavio jedan od automobila koje su napadači koristili, i brat jednog od terorista koji se razneo ispred kafea Volter, nekoliko sati pre napada je zaustavljen i ispitivan na francusko-belgijskoj granici, ali onda pušten

Svaki novi otkriveni podatak o počiniocima napada u Parizu, svedoči da su obaveštajne službe Francuske i Belgije znale za njihovu džihadističku prošlost. Njih nekoliko su u dosijeima identifikovani kao radikali. Najmanje petorica su putovali da se bore u Siriji i vratili se kući u Francusku ili Belgiju. Oni su tačke na radaru, ali službe bezbednosti nisu uspele da ih povežu i predvide zaveru.

"Znamo da se većina tih ljudi vratila iz Sirije i niko ih nije zaustavio", kaže Natali Guli, član spoljne i odbrambene komisije francuskog Senata. "Kakva god reforma se sprovodi u obaveštajnim agencijama, ona nema rezultata."

U Belgiji, parlamentarni odbor za nadzor obaveštajnih službi u zemlji je otvorio istragu o propustima uoči napada. Poslanik Zelenih Stefan Van Heke kaže: "Izgleda da su teroristi uspeli da izbegnu obaveštajnu službu i policiju. Pitanje šta sada još možemo da uradimo."

Abdelhamid Abud, za koga francuske vlasti smatraju da je bio mozak napada, bio je identifikovan kao saučesnik dvojice džihadista koji su u januaru poginuli u pucnjavi u jednoj kući u istočnom belgijskom gradu Vervije. Po njegovom svedočenju, oni su se vratili iz Sirije i tamo imali sigurnu kuću, a teškim propustom policije Abud nije uhvaćen.

pariz-napadi-terorizam-ajfelova-kula.jpg
AP 

Jedan od napadača na stadion Omar Ismail Mostefa je od 2010. imao "S" fajl francuske policije, odnosno bio je sumnjiv kao radikalan. On je 2013. otišao u Siriju, a vratio se u Francusku u proleće 2014. Turske vlasti tvrde su 2014. dva puta pokušali da upozore svoje francuske kolege na opasnost koju je predstavljao, ali to ih nije navelo na akciju.

Slično tome, Sami Amimur, jedan od napadača na koncertnu hal Bataklan je bio zatočen u oktobru 2012. pod sumnjom da ima terorističke veze, a pošto je sledeće godine prekršio uslovnu slobodu i otišao u Siriju, imao je međunarodni nalog za hapšenje. Ipak, i on se vratio sredinom oktobra 2014. godine, i bio na slobodi do napada.

Na sramotu policije, Salah Abdeslam, koji je nabavio jedan od automobila koje su napadači koristili, i brat jednog od terorista koji se razneo ispred kafea Volter, nekoliko sati pre napada je zaustavljen i ispitivan na francusko-belgijskoj granici, u vozilu sa još dvojicom muškaraca, ali onda pušten.

"Ako je to tačno,to predstavlja ogroman nemar", kaže bivši visoki zvaničnik iz MI6. "Mora se istražiti zašto ovako veliki napad, čije bi pripreme ostavile trag, nije sprečen od strane obaveštajnih službi."

Govoreći u Vašingtonu u ponedeljak, direktor CIA-e, Džon Brenan je okrivio obaveštajne praznine koje su dovele do pariskih napada za povećanje sposobnosti terorističkih mreža za komunikaciju bez presretanja službi bezbednosti.

Brenan je rekao da se " operativna bezbednost velikog broja ovih operativaca i terorističkih mreža značajno povećala, kao da su teroristi školovani da zadrže svoje aktivnosti skrivene od vlasti".

Belgijska vlada je otkrila da su terorističke mreže u Belgiji za komunikaciju počele da koriste Soni Plejstejšn 4, kao način da se izbegne nadzor.

Brenan je rekao da je takav razvoj događaja rezultat "prevelike javnost rada i mnogo birokratije nad ulogom vlade prilikom nastojanja da se otkriju teroristi", i pozvao da se obaveštajnih agencijama da više slobode u vršenju nadzora.

Međutim, Fransoa Heisbur, bivši pripadnik francuske predsedničke komisije za bezbednost i odbranu, je rekao da najveći problem nije bio nedostatak informacija, već nedostatak kapaciteta da se obrade informacije.

"To je manje neuspeh obaveštajnog rada, već nedostaje sposobnost praćenja obaveštajnih podataka", rekao je Heisbur, sada predsednik Međunarodnog instituta za strateške studije i Ženevskog centra za bezbednosne studije. "Domaća služba bezbednosti je obnovljena 2013. godine, ali je još uvek nedovoljno popunjena i finansirana. Ona je u procesu reformi, ali rezultati će se pokazati tek za četiri ili pet godina.

(The Guardian - priredio M. Đorđević)