SRĐANE, DOBRA DUŠO, POČIVAJ U MIRU: Sećanje na Srbina koji je život dao za druga muslimana

Srđan Aleksić rođen je 1966. u Trebinju. Njegov otac Rade bio je košarkaški trener, majka mu je rano umrla, a brat poginuo u udesu motornim zmajem u blizini Trebinja. Srđan je bio pionirska plivačka nada bivše Jugoslavije. Amaterski se bavio glumom, za šta je dobio i više nagrada, a nastavio je da glumi i tokom rata, u predstavi San ratne noći.

Srđanov san tog ratnog 21. januara 1993. godine ostvario se jer je uspeo da spasi svog prijatelja od sigurne smrti, ali ga je taj san koštao sopstvenog života. Tog dana grupa rezervista Vojske Republike Srpske, čiji je i Srđan bio pripadnik, na trebinjskoj pijaci maltretirali su i tukli Alena Glavovića, Bošnjaka iz Trebinja.

Srđan mu je priskočio u pomoć, dok je nekoliko ljudi u blizini samo mirno posmatralo. Četvorica vojnika su potom umesto Alena odlučili da pretuku "izdajnika" Aleksića, a on je od zadobijenih povreda pao u komu. Preminuo je šest dana kasnije, 27. januara.

Srđan je položio život u borbi za svog prijatelja, ali je položio i temelje u jedno besmrtno delo. Herojski čin odbrane svog sugrađanina koji je platio svojim životom je svetao primer ljudske hrabrosti.

Srđanov otac je na čitulji svom sinu napisao rečenicu koja će se večno pamtiti: Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost.

Jedan od četvorice napadača poginuo je nekoliko meseci kasnije na ratištu, dok su ostala trojica bili osuđeni na po dve godine i četiri meseca zatvora. U vreme kada je u toku bilo suđenje za ubistvo njegovog sina, Rade Aleksić je doživljavao i razna poniženja koja nikada neće zaboraviti. Među njima je i rečenica jednog od advokata, branioca optuženih: "Tako mu i treba kada je branio muslimana".

Srđanov otac ostao je da živi u Trebinju i sreće ubice svog sina koje šetaju tim gradom. U jednom od intervjua rekao je: "Nisu oni imali nameru da ubiju Srđana, već se to jednostavno desilo. Ali, nije se moralo desiti da do te grubosti dođe, nisu morali nasred ulice da napadaju nezaštićene momke, ni onog preplašenog Bošnjaka, niti mog sina. Nije više bitno ni ko su oni bili, bitno je to da su oni tada udarili na čoveka, želeći svojim čizmama i kundacima da ponište sve ono čovečno i plemenito što je predstavljalo najlepši deo Trebinja. To je možda ono što najviše boli."

"A moj Aći, tako smo Alena svi odmila zvali, sada je u Švedskoj, oženio se, ima dvoje dece. Svakog me leta obiđe kada dođe u Trebinje. Prvo ode na Srđanov grob s velikom ikebanom, a onda kod mene. Eto, toliko sam uzbuđen da mu se ni prezimena ne mogu setiti. Nama, Trebinjcima, onoj staroj trebinjskoj raji, prezimena nisu ni značila ništa. Zvali smo se po nadimcima, prepoznavali po dobroti i u takvo Trebinje i danas verujem", rekao je Rade Aleksić.

Verovatno najveći heroj koji je ostao iza krvavih balkanskih dešavanja s početka '90-ih, posthumno je dobio Povelju Helsinškog komiteta za ljudska prava u Bosni i Hercegovini. Kako je tada objasnio predsjednik Helsinškog odbora Srđan Dizdarević:

"Srđan je svojim delom pokazao da se čovekom može biti i ostati i u teškim vremenima".

Nekoliko gradova u našem regionu takođe je odlučilo da mu oda počast. Prolaz u Zmaj-Jovinoj ulici u Novom Sadu danas nosi Aleksićevo ime. U centru Pančeva takođe ima prolaz Srđana Aleksića i spomen-ploča u čast trebinjskog heroja.

Tuzla ima ulicu nazvanu po Srđanu, kao i Sarajevo, iako se ona nalazi u zabačenom delu glavnoga grada, a u Trebinju se Sportski tereni zovu imenom Srđana Aleksića.

Beogradski režiser Srđan Golubović snimio je film Krugovi inspiriran ovim događajem, koji govori o posledicama herojskog postupka vojnika Marka kojeg Srbi ubijaju jer štiti svog prijatelja civila Harisa koji je Bošnjak.

Radio-televizija Srbije 2007. godine snima i emituje dokumentarni film Srđo, o Srđanu Aleksiću, čiji je glavni akter njegov otac, a 2008. trebinjsko pozorište Slovo postavlja predstavu Epilog o Srđanu.

U spomen na njegov gest ustanovljena je i novinarska nagrada za profesionalno izveštavanje o marginaliziranim i ranjivim grupama.

Srđan je svoj život žrtvovao za najsvetlije civilizacijske vrednosti, a njegovo delo govori da je bolje časno i umreti nego sramno živeti. Jer, kako je to Mak Dizdar napisao: "Ovde se ne živi samo da bi se živelo. Ovde se ne živi samo da bi se umrlo. Ovde se i umire da bi se živelo".

Počivaj u miru, Srđane!

(Radiosarajevo.ba)