DEJAN STANKOVIĆ OTVORENO ZA KURIR: Poraz u Južnoj Africi me i danas proganja!

Meč s Australijom jedini je u karijeri koji bih želeo ponovo da odigram i promenim rezultat

Dejan Stanković, rekorder po broju utakmica u reprezentaciji, prvi put otvoreno priča o tome kako se okumio sa Sinišom Mihajlovićem, Markom Pantelićem i Zvonkom Milojevićem. Otkriva koju utakmicu bi ponovo odigrao za Srbiju da može i kako vidi današnju Crvenu zvezdu s Vladanom Milojevićem na čelu.

Pročitajte i kakav je Deki uputio savet selektoru Mladenu Krstajiću, kapitenu Banetu Ivanoviću i predsedniku FSS Slaviši Kokezi pred SP u Rusiji, te kako se seća svojih dana iz Intera i odnosa sa Žozeom Murinjom.

Čega se najradije setite kad prevrćete po uspomenama iz reprezentacije, Crvene zvezde, Lacija, Intera?

- Mnogo toga, teško je izdvojiti nekoliko stvari. Ima dosta pobeda, utakmica, golova, trofeja... Svaki detalj karijere pamtim, čak i poraze. Valjda je to tako kad ti nešto nedostaje.

Šta biste posavetovali Mladena Krstajića za Mundijal?

- Ništa što on već ne zna. On je trener, ne ja. Ima veliko iskustvo iz karijere i siguran sam da neće pogrešiti.

Šta biste rekli Slaviši Kokezi, a šta kapitenu Banetu Ivanoviću?

- To su ljudi koji znaju svoj posao i rade ga dobro. Prijatelji smo i sve što možda i treba da im kažem reći ću im uživo i lično, ne preko medija. Ipak, dokazali su dosadašnjim radom i plasmanom na Mundijal da znaju svoj posao i treba ih pustiti da rade.

Koje utakmice iz reprezentacije ćete večno pamtiti, da li su to one sa SP 1998, protiv Hrvata 1999. godine ili nešto sasvim treće?

- Između ostalog i te utakmice. Pamtiću poraz od Australije u Južnoj Africi jer je to jedina utakmica u mojoj karijeri koju bih želeo sutra opet da odigram i da promenim rezultat. To mi je definitivno najbolnija tačka karijere. Ima i mnogo lepih uspomena, mnogo utakmica poput one sa Rumunijom kad smo se plasirali na Mundijal, pa utakmica s Nemačkom u Africi. Dosta je uspomena, hvala bogu.

Iza sebe imate tri šampionata sveta: 1998. u Francuskoj, 2006. u Nemačkoj i 2010. u Južnoj Africi. Po čemu su vam ostali u sećanju i gde smo najviše delovali kao tim?

- Svaki ima svoju priču i svoje uspomene i svaki je za sebe poseban. Prvi je možda bio i najlepši jer sam bio klinac koji oko sebe ima svoje idole i koji živi san. Bio sam klinac sa svojim minutima tada. To je zaista ogromna stvar koja mi je maltene opredelila karijeru, jer sam shvatio da mogu mnogo. Nažalost, Mundijal u Nemačkoj je poseban u ružnom smislu, svi znamo kako smo tamo prošli, koliko je bilo svega ružnog. Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi je prelepa uspomena, ali i Mundijal za kojim najviše žalim. To nam je bila šansa generacije. Imali smo kvalitet, atmosferu, odličnog trenera, sve! Nedostajalo je samo malo sportske sreće na tom meču s Australijom, na kojem smo odigrali najbolje poluvreme te generacije, ali nismo ga „naplatili“. Šteta, zaista šteta.

Kako ste videli Crvenu zvezdu ove jeseni u Evropi, u kvalifikacijama, grupnoj fazi i nokaut fazi protiv CSKA?

- Dobro, odlično! Velike čestitke Milojeviću i igračima, zaista su uradili mnogo za Crvenu zvezdu. Ni moja generacija, ni mnoge druge nisu uspele da prezime u Evropi, od one 1992. godine i mečeva sa Sampdorijom, Panatinaikosom i Anderlehtom. Pratio sam sve utakmice, neke i uživo. Verujem da su napravili dobar put za budućnost kluba.

Ko vam se sviđa od igrača u sadašnjem timu Zvezde, a koga vidite kao veliki potencijal?

- Zvezdini najveći kvaliteti su tim i zajedništvo! Tako je i napravljen uspeh. Ekipa je uigrana i deluju zaista kao jedan na terenu. Iskakali su samo strelci Boaći i Pešić, kako i treba da bude kad na delu imaš tim. Mladi Radonjić je zaista brz i pravi razliku na terenu. Vidim da Zvezda ima i svoje klince poput braće Ilić i Adžića. Pojavljuju se tu i još neka nova imena: Joveljić, Eraković... E to se meni sviđa, Zvezdina deca, Zvezdina budućnost! Tome treba biti okrenut, naravno, uz nekoliko iskusnih i kvalitetnih igrača.

Po čemu pamtite period iz Crvene zvezde, derbije s Partizanom, utakmice protiv Obilića?

- Po pobedama. To su najlepši dani karijere jer sam živeo svoj san. Bio sam klinac koji igra u prvom timu svog voljenog kluba, u kojem je fudbalski porastao. Teško je odatle izdvojiti jedan detalj ili jednu utakmicu. Jednostavno, sve su to uspomene koje vraćaju osmeh na lice.

Kako ste se spremali za utakmice protiv Kajzerslauterna i Barselone? Da li ste između sebe razgovarali, bodrili se i šta su vam govorili Dragan Džajić i Vladimir Petrović?

- Ne mogu zaista da vratim film u te dane, do takvih detalja. Ne sećam se kakva je bila priprema. Imao sam veliku tremu i veliku želju da počne što pre jer sam voleo da igram pred punom Marakanom.

Možete li da nam otkrijete makar jednu anegdotu iz svlačionice iz tog perioda?

- Sve anegdote iz svlačionice ostaju u svlačionici (smeh).

I dalje ste najmlađi kapiten u istoriji Crvene zvezde, šta mislite o tome?

- Nadam se i verujem da će me uskoro neko naslediti. Radovao sam se kad me je mladi Filip Janković onomad pretekao kao najmlađi debitant u evropskim kupovima, tako se radujem i novom“nasledniku“.

Kakvo vam je sećanje na vaš oproštaj na Marakani?

- Moj konačan oproštaj bila je utakmica s Udinezeom, na koju sam došao kao pomoćni trener italijanske ekipe. Tada me je Zvezda iznenadila gestom i idejom. Zaista sam doživeo jednu divnu utakmicu i oproštaj kakav mi je nedostajao. Mada, realno gledano, između mene i Zvezde ne može da postoji oproštaj.

Jeste li se konačno privikli na ulogu „fudbalskog penzionera“, kako izgleda život bez fudbala?

- Ne mogu da kažem da mi je život bez fudbala. I dalje sam mnogo u fudbalu, i preko posla i preko treninga i utakmica svoje dece. Samo nemam odlaske na treninge i karantine. Fudbal će zauvek biti moj život i deo mog dana, to jednostavno ne može da se promeni.

Da li i dalje uspevate da igrate mali fudbal kada ste slobodni i, ako nije tajna, koje je vaše društvo za mali fudbal?

- UEFA društvo (smeh)! Mali fudbal je glavna rekreacija u evropskoj kući fudbala, što je normalno jer ima mnogo nekadašnjih asova koji vole fudbal i rado ga igraju. Tako su i mene uvukli u „termine“ i sada se svaka pauza na poslu koristi za mali fudbal. Meni je najvažnije da u tim rekreacijama sačuvam zdravlje jer mogu da se dese povrede, a ja moram da pazim na tetivu, zbog koje sam i ranije završio karijeru.

Kako vam danas deluje Inter s novim vlasnikom, kompanijom „Suning“, u odnosu na vreme kada ste tamo igrali, a kada je gazda bio Masimo Morati?

- Na početku sezone bilo je sjajno. Stvarno odlično. Bili su među tri ekipe, igrali su odličan fudbal i pravili rezultate. Ipak, sada ne mogu da ih prepoznam i da objasnim šta se desilo. Mislim, krize su normalne, dešavaju se, bilo ih je i kod mene, kod moje generacije. Prođe nekoliko nedelja dok se ne namestiš, dok te ne prođe umor, ali ovo traje predugo. U martu smo, a kriza nikako da prođe. Izgubili su bodove i zakuvali sezonu. Videćemo kakvi će biti u derbiju s Milanom.

Da li ste u karijeri dolazili pred iskušenje zvano novac? Sećam se da se, dok ste igrali u Interu, pisalo da vam Juventus nudi ogroman novac da dođete u Torino. Možete li nam reći nešto o tome?

- Inter je bio moja sreća i moj najbolji izbor. Glupo je da sada pričam šta bi bilo da je bilo. Možda ima malo istine u vašem pitanju, ali sada je to nebitna tema. Ponavljam da sam bio izuzetno srećan u Interu i da ne bih ništa menjao, čak i da mogu.

Šta mislite o Žozeu Murinju, s kojim ste imali sjajan odnos, i njegovom Mančester junajtedu, gde je jedan od glavnih igrača naš Nemanja Matić?

- On je onakav kakav mu je nadimak. Poseban! Zaista poseban. Saradnja s njim mi je u najlepšoj uspomeni, i zbog našeg odnosa, i zbog mnogo trofeja koje smo tada osvojili, pre svega Ligu šampiona. Verujem da će Žoze i sa Mančesterom napraviti prave stvari, samo mu treba malo vremena.

Šta možete reći o Adrijanu, Rekobi, Veronu, Salasu, Valteru Samuelu, Majkonu, Manćiniju, Stamu, Nesti... Fudbalskim veličinama sa kojima ste igrali.

- Sve su to sjajni momci i sjajni fudbaleri. Trebala bi mi cela knjiga da pričam o njima. Počastvovan sam što sam igrao s njima i pored njih.

Imate mnogo kumova u svetu fudbala. Možete li da nam otkrijete kako ste se okumili sa Sinišom Mihajlovićem, Markom Pantelićem, Zvonkom Milojevićem?

- Veliko prijateljstvo je dovelo do svih tih kumstava. Siniša je bio moj stariji brat kad sam stigao u Lacio. Neko ko me je tada zagrlio u Rimu i čiji zagrljaj osećam i dan-danas. Uvek je tu, kao i ja za njega. Nisam birao nijednog kuma, sve se to samo odabralo i složilo. Pantu poznajem bukvalno 30 godina, upoznali smo se sa 10, ove godine obojica punimo 40. On mi je više od kuma, on je moja porodica. Zvonko je moje srce, moja ljudina, on me je venčao. Imao sam 16,5 godina kad sam ušao u svlačionicu prvog tima Zvezde i naleteo prvo na Zvonka Milojevića. Još pamtim taj susret jer me je primio kao da me poznaje od rođenja. Ponosan sam na svoje kumove jer su dobri ljudi, a to je najvažnije.

Sinovi idu vašim stopama, dvojica su kapiteni svojih ekipa. Šta kažete Filipu, a šta Aleksandru, da li stižete da ih gledate i navijate uživo?

- Ponosan sam na svoju decu, puno mi je srce kad ih vidim i van terena i na njemu. Porasli su u dobre i vaspitane momke, a onda i dobre sportiste. Sve to ide svojim tokom. Pratim ih redovno, tu sam kao podrška zauvek. Ne kažem im ništa posebno, imaju svoje trenere i saigrače, ja sam tu da budem verni navijač.

Skoro ste porodično posetili SAD i gledali ste NBA ol-star. Ko je u porodici najveći fan NBA? Koji je vaš omiljeni tim, omiljeni igrač, a da nisu naši košarkaši u pitanju?

- Stefan, Filip i Aleksandar su zaljubljenici u NBA, pa smo Ana i ja odlučili da ih obradujemo. Ne znam njihove favorite, ali moji su Teo, Bogdan i ostali naši momci u NBA. Oduvek sam NBA gledao kroz naše igrače, još kad je Divac tamo žario i palio.

Kako je došlo do toga da pre 15 godina odvedete Adrijana, Favalija i Vijerija na pljeskavice kod Lokija i da li je istina da ste zaista stajali u redu za čuvenu pljesku, na opšte iznenađenje prisutnih?

- Istina je! Stajali smo u redu i čekali da naručimo. Zašto ne bismo stajali? Ne može se preko reda jer su i drugi gladni. Ceo dan smo bili u jurnjavi i obavezama i nije bilo vremena da se negde sedne. Predložio sam da odemo na pljeskavice, odnosno brzu hranu. Pristali su, naravno, odmah i tako smo završili kod Lokija.

Kurir / Aleksandar Radović

Foto: Profimedia

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

KURIR SPORT: Evo kako bi kazna FSS nekome mogla da bude i nagrada