Ubeđivali smo ga da ne ide na posao. Govorio je: „Šta ako neko drugi preuzme moju smenu i strada, to ne bih preživeo!“, priča Dragica, žena Milana Joksimovića

BEOGRAD - Ne volim proleće. Kada otopli i grad počne da se zeleni, meni se sloši. Setim se tog aprila 1999. godine, kada sam izgubila supruga, i setim se života koji sam vodila dok su moja deca još uvek imala oca!

Ovo za Kurir s dubokom tugom u glasu priča Dragana Joksimović, čiji je muž Milan Joksimović (47) sa još 15 kolega nastradao na sutrašnji dan pre 17 godina prilikom NATO bombardovanja zgrade RTS u Beogradu.

- Neki ljudi kažu smrt je smrt. Ali to nije istina. Način na koji je moj Joksa umro, naše tri ćerke i mene je promenio zauvek. I ne samo nas... Moje unuke, takođe. Iako mali, i oni prepoznaju dedu na fotografijama i znaju kako je poginuo. To je već treća generacija koja je obeležena. I svakog od nas svaki 23. april ranjava iznova - dodaje Dragana.

Kaže da, iako se pričalo, mnogi zaposleni u RTS sumnjali su da će televizija biti bombardovana, ali je ona bila ubeđena da će do toga doći:
- Ubeđivali smo ga da ne ide. Rekli smo mu da otvori bolovanje, stavi ruku u gips, da otkaz... Da uradi šta god, samo da ne ide na posao. Međutim, on nije hteo. Iz čiste ljudskosti. Govorio je: „Ja to ne mogu. Šta ako neko drugi preuzme moju smenu, dogodi se bombardovanje i on strada, ja to ne bih mogao da preživim!“

I tog kobnog dana Milan, koji je radio u obezbeđenju zgrade, otišao je na posao. Dragana je ostala kod kuće sa decom i upaljenim televizorom. U 2.06 časova odjeknula je jaka detonacija, a onda je nestalo programa. Dragana, uplašena, unezverena i u panici, pozvala je komšiju, koji ju je sa Mirijeva brzo odvezao do Aberdareve ulice u Beogradu. Vatrogasci su već bili tamo. Gurala se da bi prošla do zgrade, ali joj nisu dali.
- Nađen je tek sutradan, u šutu, sa još jednim kolegom. Treći koji je bio s njima je preživeo, ali je šest meseci bio u komi. Njega je snažna detonacija odbacila ka Tašmajdanskom parku. Kasnije mi je ispričao da su njih trojica, kada su čuli avione, izašli napolje. Videli su bombu. Nisu mogli daleko... Sve se brzo završilo... - dodaje ona sa suzama.

Ćerka Bojana tada je imala 14 godina:
- Zvala sam ga to veče, kao da sam nešto predosetila. Izmislila sam da imam temperaturu, da se vrati. Međutim, samo je rekao: „Ne brini, biće to OK.“ Nakon što je sa TV nestao signal, majka se srušila i počela da plače. Znala sam šta se desilo, ali ipak sam se nadala. Kada sam saznala da je mrtav, nešto se u meni zaledilo. Od tada imam osećaj kao da više nema pola mene.

Činjenice
O BOMBARDOVANJU

- U dva sata i šest minuta 23. aprila 1999. pogođena je zgrada RTS
- 16 radnika je poginulo, a Dragorad Dragojević i Siniša Medić vode se kao nestali
- Oko 150 zaposlenih se nalazilo u zgradi televizije te noći
- Na 10 godina zatvora osuđen je Dragoljub Milanović, tadašnji direktor RTS, jer nije evakuisao radnike
- Amnesti internešenel je ovaj napad okarakterisao kao ratni zločin

Milena Dragojević
SAMO DA NAĐU TELO MOGA SINA!

Tela dvojice radnika Javnog servisa Dragorada Dragojevića (27) i Siniše Medića (33) nikad nisu pronađena.
- Niko me i ne pita kako mi je... Trudim se da se držim nekako, ali se osećam užasno, a najteže od svega mi pada što ne mogu da ga sahranim. Mislim da bi mi bilo bar malo lakše kad bih mogla na grob da mu odem. Sanjam da mi on dolazi živ! - kaže Milena Dragojević (63), majka stradalog Dragorada.

(J. P.)

Lična karta
O MILANU JOKSIMOVIĆU

Rođen 1952. u selu Retkocer, opština Medveđa
Završio je srednju ekonomsku školu i bio student Više poslovne škole
Prvo zaposlenje je dobio u RTS kao obezbeđenje
Za sobom ostavio ženu Draganu i ćerke Mariju, Bojanu i Milicu

Igra sudbine
KOLEGA GA ZVAO DA IZAĐE PRE NAPADA

Dragana kaže da je nakon Milanove smrti saznala i da ga je desetak minuta pre bombardovanja kolega zvao da idu do pekare. Međutim, Milan nije hteo.
- Kolega mu je rekao: „Hajde, imaš pravo na pauzu“, ali on to nije uradio. Taj kolega je preživeo.