Radio sam kao fizički radnik, kao prodavac balona punjenih helijumom, konobarisao sam. Preko dana se radi i povremeno uči u pauzama, uveče se uči. Ako radim do 9, 10, učim sigurno do 3-4 ujutru, dokle mogu da izdržim, priča mladi Milan Jevđić

UŽICE - Mladi Milan Jevđić iz Užica kroz život se probija bez ičije pomoći. Roditelje kao da nema, jer su ga napustili još kad je bio mali, a od smrti svoje bake izdržava se sam. Mnogobrojni prijatelji i profesori podrška su mu u ostvarenju životnog cilja - da studira medicinu.

Za upis jednog užičkog srednjoškolca na Medicinski fakultet porodica ne strepi, jer kao da je nema. Podrška u životu su mu mnogobrojni prijatelji, profesori i poznanici, jer znaju koliko je, bez ičije pomoći, uložio u ostvarenje svog životnog cilja.

Njegovi vršnjaci ne moraju da znaju koliko košta struja, grejanje, zakup stana. Milan Jevđić tačno zna koliko mora da radi da bi sve to obezbedio.

"Radio sam kao fizički radnik, kao prodavac balona punjenih helijumom, konobarisao sam. Poslove ne biram, jer nemam uslove. Preko dana se radi i povremeno uči u pauzama, uveče se uči. Ako radim do 9, 10, učim sigurno do 3-4 ujutru, dokle mogu da izdržim", kaže Milan.

Tako je već dve godine, otkada je umrla baka koja ga je izdržavala.

Roditelje ima, ali su ga napustili još dok je bio mali. Svoju sudbinu odlučio je da zadrži u sopstvenim rukama, ne pristajući na odlazak u hraniteljsku porodicu. I uspeo je - u srednjoj Medicinskoj školi imao je sve petice, dobio je dve specijalne diplome i peticu na diplomskom ispitu.

"To je sjajan uspeh za jedno dete, pogotovo za dete koje ima ovakvu sudbinu i ovako težak život", kaže njegov razredni starešina Ivana Stanaćev.

Direktorka Medicinske škole u Užicu Bogdanka Đorđević o Milanu Jevđiću ima samo lepe reči.

"Verujem da će na kraju biti uspešan i srećan mlad čovek i da će imati svoju porodici kojoj će dati sve ono što je njemu nedostajalo", kaže Đorđevićeva.

Milan se na svoj život ne žali i ne očekuje da iko radi bilo šta za njega. Na to nije ni navikao. Pored učenja, sve je njegov posao, od pranja i peglanja do sitnih popravki.

Drugovi mu se dive, kažu da je dobar prijatelj i vredan radnik. Sve dečije nedosanjano, Milan je davno napustio.

"Posle bakine smrti sve što sam radio, radio sam da bih sebi koliko-toliko olakšao život", ističe Milan Jevđić.

Samo još da upiše Medicinski fakultet, i možda, konačno dobije stipendiju kako bi mogao da se posveti učenju.

"Najbitnije je da budem dobar, pošten čovek, uspešan u tome što radim, šta god to bilo. Njena želja je bila da budem medicinar, nadam se da će biti ispunjena", dodaje vredan Užičanin.