POTRESNA ISPOVEST IVANA (36) IZ SVILAJNCA: Moj brat blizanac je živ! Ukrali su mi ga!

BEOGRAD - Početkom prošle nedelje u Beograd je iz Strazbura stigla neprijatna vest da država Srbija kasni u izvršenju presude Z. Jovanović protiv Srbije, u slučaju nestalih beba iz porodilišta u Srbiji.

Njenu sudbinu dele i Miljkovići iz Svilajnca, koji su pre 36 godina izgubili sina, jednog od tek rođenih blizanaca.

"Moj brat blizanac je živ, ukrali su ga", kaže Ivan Miljković (36) u potresnoj ispovesti. On je posvetio život potrazi za izgubljenim bratom i dan-danas čvrsto veruje da je njegov blizanac živ. Ivan je ubeđen da njegov brat Nenad nije umro nedugo posle porođaja majke Nadice 7. maja 1979, u Svilajncu.

Štaviše, Ivan kaže da zna da mu je brat živ, u kojoj je porodici odrastao i da ga je video u Beogradu, ali da pre svega želi pravdu za svoju porodicu i priznanje države da mu je brat bio ukraden i prodat.

Srećna vest pa šok za oca Živojina

Iako je njegovom ocu Živojinu tog dana bilo javljeno da mu je supruga rodila dva zdrava sina, već sutradan je doživeo šok kad mu je rečeno da mu je stariji blizanac umro, a da se mlađi bori za život na neonatologiji u Beogradu iako su obojica tamo prebačena navodno samo zbog male težine.

Posvetivši život starijoj ćerkici i preživelom sinu, 24 godine nisu razmišljali o drugačijoj mogućnosti sve do dana dok nisu čuli priče drugih porodica, ubeđenih da su im deca ukradena iz porodilišta... A onda je počela da se rađa sumnja za sumnjom...

Miljkovići su u jednoj od ispovesti još 2004. godine ispričali kako otac Živojin nije želeo da sina sahrani nekrštenog, pa je prijavio blizance, tražio od kuma da im da imena i krenuo put Beograda po telo mališana, ali mu je tamo lekar koji ga je dočekao rekao da mrtve bebe ne daju roditeljima već ih odmah kremiraju. Podsetimo, po zakonu je lekar morao da preda telo deteta i imao pravo da ga kremira samo ako roditelj odbije da ga preuzme. Ali ko je tada sumnjao u reč lekara koja je bila onoliko poštovana, a i da jeste ko je smeo da pita kad je život drugog deteta u rukama istih tih ljudi.

Međutim, decenijama kasnije čuvši priče drugih porodica o krađama dece iz porodilišta, u Miljkovićima se rodila sumnja pa su počeli da prikupljaju dokumentaciju. Većina papira bila je bez potpisa i pečata - potvrde o smrti nije bilo ni u bolnici, ni u opštini Savski venac, ni u Svilajncu, kao ni potvrde da su deca došla u Beograd na neonatologiju niti da je tu nastupila smrt jednog blizanca. Dete je izbrisano i u knjizi državljana tako što je blizančevo ime precrtano i upisano tuđe. Takođe, oba deteta su dobila isti JMBG, što je nemoguće.

Ivan kaže i da se u dokumentaciji koju poseduje javljaju čak tri datuma navodne smrti 8. 5. 1979, 2. 7. 1979. i 8. 7. 1979. i dodaje da je bio i na Novom groblju u Ruzveltovoj gde su mu potvrdili da u maju 1979. nijedno navodno umrlo nedonošče nije sahranjeno.

Koliko je Ivan životno posvećen potrazi za bratom, govori i njegov Fejsbuk profil na kojem je skoro svaki drugi post u vezi s potragama za bebama ukradenim iz srpskih porodilišta, ali i pričama sa srećnim krajem u kojima majke pronalaze izgubljenu decu posle 30-40 godina.

Sumnji je mnogo, ali jedino izvesno je da Ivan i njegova porodica nikada neće odustati. Jedino što njegova majka Nadica želi da jeste da njen oteti sin zna da nikada nije bio nevoljen ili ostavljen već ukraden od onih koji su ga najviše voleli i želeli.

(EPK/Alo/Svet Goran Jovanović)