Na današnji dan, pre pet godina, ispratili smo Branu Crnčevića. Bio je novinar, urednik, boem, patriota... Bio je aforističar, kolumnista, kritičar. Bio je svedok mnogih vremena, događaja, teških dana. Umeo je da mnogo gorkih trenutaka slije u samo jednu ili dve rečenice, a i da mnogo toga kaže a tek koju reč prozbori.

Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i radio kao novinar i urednik u “Ježu” i “Dugi”. Pisao je kolumne za “Politiku”, “NIN”, “Glas” (“Srpska posla”) i “Kurir” (“Crna tačka”). Rođen je 1933. godine, a prvu knjigu za decu “Bosonogi i nebo” objavio je 1963. godine. Potom su usledile zbirke aforizama: “Piši kao što ćutiš”, “Dnevnik jednog…” i mnoge druge. Napisao je nekoliko radio i TV drama, a najpoznatije su “Devojka sa tri oca”, “Kafanica, sudnica, ludnica”, koja je izvođena i na sceni Ateljea 212, u režiji Ljubomira Mucija Draškića.

Mnogi su ga poštovali, još više njih ga je kritikovalo , ali Brana nikog nije ostavljao ravnodušnim. Voleo je da kaže da je pesnik odgovoran samo za ono što nije rekao, ali njegovi prijatelji kažu da se od svakog sedenja u kafani sa Branom mogla napraviti bar pripovetka. Ljudske slabosti i muke su se lako lepile za Braninu olovku.

Bio je je verovatno jedini književnik koji nije voleo književne večeri. Upoređivao ih je sa komemoracijama. Javno je govorio da na književnim večerima kritičari govore lepo iz učtivosti, a ne zato što stvarno tako misle, dok on, autor, sedi i mora to da sluša. Svi su znali da je u kafanama zabranjivao da se priča o njemu: "Ne bih ja mene zajebavao!", "Ajde da pričamo o nečem drugom.", "Više volim da o meni govore loše, jer onda mogu da se svađam. Ovako, kako da se svađaš s nekim ko ističe tvoju pamet?".

Kafanu je voleo više od svih kancelarija i kabineta. Onako grlat, krupan, razbarušen i ciničan bio je uvek spreman da se svađa i polemiše. Bio je svakodnevni stalni gost kafane “Svrati Bato” gde je redovno držao sastanke Izdavačkog saveta “Glasa javnosti” i “Kurira”. Niko nije znao ko će tu o čemu odlučivati, ni šta će zaključiti, ali ti sastanci su bili nezaobilazno mesto dobrog zezanja za sve stalne i pridošle članove. Niko nije bio pošteđen svake vrste kritike, pa ni vlasnik novina “Glasa javnosti”, “Kurir” i kafane koja je radila u sastavu redakcija. Samo je za razliku od drugih, on morao da plati račun. A kad bi se sastanak bez dnevnog reda i zaključka završio, Brana bi od uvek prisutnog pevača Čede Markovića naručio pemu “ Te tvoje oči zelene”, kome i zašto samo je on znao, ali tu je pesmu voleo. Za knjige, kafanu i društvo je uvek imao vremena.

Nije mario kad su ga hvalili, niti se ljutio kad su ga kudili, ali njegovi aforizmi: “Ovaj svet je strašno mesto iz koga se niko živ izvukao nije.”, ”Sklonite se dolazi budućnost.“, ”Teško je biti Srbin ali kasno.”, ”Otadžbina nikad nije toliko u opasnosti koliko je spasavaju.”, nadživeli su pisca. Čak i oni koji ga nisu voleli ne mogu mu osporiti da bi se i danas, sa ovo malo reči moglo mnogo kazati.

Društvo iz kafane "Svrati, Bato"