Sticajem okolnosti rođen sam 1954. godine u Rijeci, u kojoj sam živeo do svoje sedme godine. Za nju me vežu najranija sećanja, od vrtića, do prvog nastupa i učenja plivanja sa suvim tikvama na leđima, jer tada nije bilo ovih "mišića" kao danas. Stave ti tikve i tako plivaš, to je bio sjajan patent. E, kad sam bio u drugom razredu, preselili smo se - tata, mama, sestra i ja - natrag u Dubrovnik, odakle su svi moji.
Osećam se kao Dubrovčanin. Dalji koreni moje porodice su, između ostalog, i iz Češke i Italije. Kod mene se napravio dobar miks juga i severa. Tatina majka, moja baka, po svojoj familiji vuče korene iz južne Italije. S mamine strane, njen otac, a moj deda, njegovi vuku korene iz Češke. Moja baka nosi prezime Kesterčanek. Ona je kao mlada devojka Zdenka Kesterčanek, rođena Semelić, svojom hrabrošću, marljivošću i obrazovanjem prevazišla društvene barijere svog vremena, te se kao samohrana majka uputila u Švajcarsku, gde je kao jedna od prvih žena doktorirala hemiju i farmaciju na univerzitetu u Lozani. Zajedno sa svojom prijateljicom Olgom kupila je apoteku u Dubrovniku, te patentirala razne lekove, koje je plasirala po celoj Kraljevini Jugoslaviji, a dala je i značajan doprinos brojnim donacijama lekova i sanitetskog materijala za vreme NOB. Za ove mlađe, NOB je Narodnooslobodilačka borba, Drugi svetski rat.
Ime
Moj pradeda s mamine strane je Fran Kesterčanek, on je bio osnivač Šumarskog fakulteta u Zagrebu, a deda Frano, po kome sam dobio ime, bio je pravnik i istoričar, čiji je naučni rad obogatio dubrovačku istoriju umetnosti. Moja mama je farmaceut, kao i baka, a moj otac je bio inženjer brodogradnje i profesor. Za porodicu je moj izbor zanimanja bio iznenađenje, s obzirom na to da su smatrali da glumački poziv nije siguran posao.
Prva sećanja
E sad... Prvo čega se sećam, onako jasno, u životu jeste nastup u jednoj dečjoj predstavi u vrtiću. Bio sam obučen u kauboja. Vaspitačice su nam igrale mamu i tatu, a jedna devojčica je bila moja sestra. Pevali smo pesmu: "Mi smo došli danas k vama, Živka, Mirko, tata, mama." Bio sam Mirko u toj predstavi. To mi je ostalo urezano duboko u pamćenje.
Školovanje
Bio sam u školi kampanjac. Nikad mi se nije dalo da sedim dvadeset sati za stolom. Išlo mi je dobro crtanje. Obožavao sam geografiju. Prolazio sam s trojkom ili četvorkom, a jednu godinu sam čak i ponavljao. Pao sam na popravnom iz filozofije, i to na vrlo bizaran način. Bio sam tad treći razred gimnazije i padnem na popravni. Celo leto sam učio filozofiju, ali kako nisam znao kako to izgleda na popravnom, otišao sam kod profesorke kući da je pitam kako sve to izgleda. Došao kod nje na vrata. Kupio sam buket cveća. Otvorio mi je njen sin, pa je pozvao nju da dođe. Nekako je ovako izgledao naš razgovor: "Lasiću, koji je danas dan?" "Nedelja." "Imaš li ti roditelje?" "Imam." "Šta rade?" "Gledaju seriju 'Dugo toplo leto'." "I ja to gledam!" I - bam! Zalupi mi vrata.
Ostavim cveće u bašti i dođem drugi dan na popravni ispit. Ona me prozove i kaže da sam pao, i to bez ispitivanja. Sad kad gledam na taj događaj, to nije ništa strašno, ali sam izgubio svoju generaciju. To mi je jedna neugodna uspomena... Sada dolazim na susrete generacija dva puta: s mojom i s godinu dana mlađom generacijom.
Crtanje
Moja ogromna ljubav bila je arhitektura, jer volim da crtam. Krenuo sam u Sarajevo da upišem arhitekturu. Došao sam dan ranije, ali noć pre ispita izašlo se u grad i malo se popilo, pa sam zakasnio na prijemni ispit... To je bio kraj mojih putešestvija, što se tiče arhitekture. I dan-danas bih to studirao. Ali sam završio mašinstvo. Dobio sam diplomu, a nikad to u životu nisam radio. Diploma stoji. Nakon toga sam bio kao Fulbrajtov stipendista u Los Anđelesu, na glumi i produkciji.
Gluma
U srednjoj školi sam shvatio da želim da budem glumac. Išao sam paralelno i u muzičku i svirao sam i pevao. Prvo klavir, pa sam prešao na gitaru. Žao mi je što sam zapostavio klavir. Profesor na gitari mi je bio čuveni Đelo Jusić. Imao sam sastav VIS Green Horse zbog Vinetua, nešto kao nezreli ljudi u prevodu. Kako su znali da sviram, pozvali su me u Dubrovačko kazalište da sviram u jednoj predstavi. Svideo mi se taj miris pozorišta i dok se čeka da počne predstava. Malo-pomalo počeo sam tu raditi. Dobio sam i prve male uloge. A onda se sve promenilo kad je na moju predstavu došao književnik Mirko Kovač. On me je video tu. Zamolio je da me slika, pa je tu fotografiju poslao Lordanu Zafranoviću. Ne znam kako je ona danas završila kod mene. Na njoj piše: "Lordane, obrati pažnju na ovog malog, mislim da bi nam bio interesantan za film." Sreo sam se posle s njim u Zagrebu, na kastingu za "Okupaciju u 26 slika".
Da vam skratim priču, tako je počela moja filmska avantura. Godine 1978. završio sam snimanje filma i odmah dobio poziv za "Mađarsku rapsodiju" Mikloša Janča. Otišao sam u Budimpeštu na kasting. Prvo su me pitali da li znam da jašem. Naravno da sam znao. Jahao sam do tada jednom na magarcu i na konju. Znao sam da treba nešto malo nogama. I daju oni meni konja većeg od mene. Popnem se nekako na njega, juri on, kamera za nama... Držao sam se kako sam mogao, ali sam na kraju dobio tu ulogu. Međutim, tata mi javlja da sam dobio poziv za vojsku. Bio sam u godinama kad to nisam mogao da odložim. I propala mi je velika uloga.
JNA
Završio sam 1979. na služenju vojske u Zadru. Bio sam u raketnim jedinicama. Za vreme vojske sam i diplomirao, ali tokom služenja stiže poziv od "Jadran filma" da me puste na Kanski festival. Kako Frano može ići na festival, a nije završio vojsku? Problem je bio nekih deset dana roka i neće da me puste. Na kraju prekipi ljudima iz "Jadran filma" i stigne depeša od generala Nikole Ljubičića da Frano mora da se pusti u Kan. Morali su da mi oproste deset dana, pa su me pustili da idem kao civil.
Kan
U Kanu sam posle bio nekoliko puta, ali nastup s filmom "Okupacija u 26 slika" pamtiću dok sam živ. Danas za promociju nekog našeg filma nemate takve budžete. S nama je tada putovao KUD, folklorni ansambl Linđo i klapa Maestral. Kasnijih godina sam išao u Kan kao producent i glumac sa "Slučajem Harms". Imao sam prijatelja, slikara Pericu Županovića, koji je imao kuću u centru Kana. Sve produkcije iznajme neki hotel ili skupu vilu za žurke, a mi nismo imali takve uslove. Perica je živeo sa svojom suprugom u predivnoj kući pesnika Žaka Koktoa, kuća sa sjajnim velikim vrtom. U to vreme smo bili doneli i balonjere iz Slovenije. Naš balon leteo je po Kanu s natpisom filma. Ljudi nisu imali pojma da je to naš film jer je natpis bio na ruskom... Naveče se balon spustio u vrt gde smo organizovali parti uz ketering i dobru muziku. Dobili smo te godine pohvalu za najbolje organizovan parti nakon filma.
Odlazak u Ameriku
Nakon snimljenog prvog filma "Okupacija u 26 slika", dobio sam i Fulbrajtovu stipendiju za glumu i produkciju, pa sam dobio priliku da odem u Holivud. Amerika je iz mog ugla bila drugi svet. O odlasku tamo počeo sam da razmišljam nakon razgovora s Denom Tanom, koji je koproducirao film "Avijator" s Kristoferom Rivom i Rozanom Arket u glavnim ulogama, a u kojem sam i ja imao jednu ulogu. Bio je to veliki šok za mene, kad sam dolazio u Los Anđeles, jer je ceo grad imao stanovnika kao cela Jugoslavija. Sećam se, samo do fakulteta putovao sam sat i po. Školovanje i rad s profesorima bili su divno iskustvo.
Druženje sa zvezdama
Moj dobar prijatelj Toni Mandić je radio u "Kapital rekordsu". Zastupao je zvezde od Prinsa do Roda Stjuarta. Preko njega sam upoznao mnoge face. On je svake nedelje s Rodom Stjuartom igrao fudbal. Nisam imao pojma da igram, ali sam upoznao mnoge zvezde. Na jednoj od zabava upoznao sam i Katarinu Oksenberg. Oni su vrlo normalni ljudi. Kafu sam povremeno pio s Mikijem Rurkom u "Romi", jer se kafić nalazio pored njegovog frizera, koji mu je bio dobar prijatelj. Njega sam pre jedno desetak godina sreo u Dubrovniku, na projekciji filma "Rvač", u kojem je imao glavnu ulogu.
Život u Vest Holivudu
Prvo sam živeo na Beverli Hilsu, pa sam živeo u Vest Holivudu. To je divan kvart i jeftiniji su stanovi, ali devedeset odsto je gej. Ali niko vas ne dira i ako niste gej. Živeo sam u kući. Komšije su mi bile jedan producent i mladi advokat Dejvid. On je svake noći drugog partnera dovodio u kuću. Svako leto provodio sam u Jugoslaviji. Jedne godine se vratim, nema Dejvida. Završio je u bolnici, imao je sidu. Ubrzo je umro. Mama njegova je došla iz Kanade. Htela je da mi pokloni njegovu vranu. Nisam znao kako se prenosi sida i odbio sam da uzmem pticu. Zajedno s pticom odnela je i njegovu urnu za Kanadu.
Nepristojne ponude
U Holivudu sam proveo nekoliko godina. Snimio sam nekoliko studentskih filmova, ali nijedan dugometražni. Bilo je i nepristojnih ponuda. Bio sam pozvan na večeru, čovek je poznati reditelj, a nas dvoje sami sedimo za velikim stolom, što mi je odmah bilo čudno... Trebalo je u filmu i da se skinem. Odrastao sam u konzervativnoj sredini, pa nisam prihvatio. Zahvalio sam se i brzo napustio njegovo imanje.
Život s kumom
Moj kum i najbolji prijatelj je Neven Bošković. Nas dvojica se znamo celi život. Živeo sam tada već u Americi, ali sudbina je htela da se sretnemo na Zimskoj olimpijadi u Sarajevu. On se bio smrtno zaljubio u jednu sportsku novinarku, pa je otišao s njom za LA. Nakon što je veza pukla, preselio se u moj stan. Išli smo stalno na filmske projekcije. I, Neven se zagleda u jednu producentkinju. Razmene oni kontakte, ali ona se njemu sutradan ne javlja. Kako je izašao iz stana, javlja se gospođa Šantal i kaže: "Dobar dan, da li mogu dobiti Nevena?" Ja srećan što je žena nazvala! Odgovorim da je Neven otišao samo da kupi mleko, brzo će, a ona me pita ko sam ja. Odgovorim joj: "We are living together", i ona samo zalupi slušalicu. Neven je opet zove, ali se ona ne javlja. Ponovo je ugleda na nekom prijemu, ali ona okreće glavu. Pita je: "Što mi se ne javiš?", a ona odgovara: "Ti živiš s partnerom!" U Americi "we are living together" znači da ste u vezi, a kad kažeš "we are sharing apartment", to ima značenje da ste cimeri. Pukla je tako njegova veza. Ona je mislila da smo mi par koji živi u srećnoj vezi.
Biznis
Ceo život sam bio slobodni umetnik. Imam 40 godina radnog staža i sad sam u penziji. Lepo je biti slobodnjak, ali to je veoma neizvestan posao jer ne znate kad će doći sledeći angažman. Morate biti dobar ekonomista, pa sam ja svašta u životu radio. Prvo sam držao kafić na Jahorini. Voleo sam da skijam. Držao sam lokal tri meseca i skijao. Otvorio sam i dve firme u Americi. Jednu sam držao sa čuvenim fotografom Jadranom Lazićem. Mi smo u to vreme učestvovali na sajmovima knjiga. Kupovali smo prava za knjige i prevodili ih. Najbolji posao smo napravili s Mapetovim bebama. Crtane filmove smo prodali JRT, a prodavali smo sve: lutke, priveske, hemijske... To nam je bio najbolji biznis. Međutim, posle je donet zakon da i državne firme mogu plaćati u devizama, pa je sve stalo preko noći.
Kafane
Nisam imao problem da krećem iz početka. Isto tako je bilo i s kafanama. Držao sam lokal u Zagrebu, a pravilo je bilo da uvek imam sve instrumente na bini. Posle sam držao riblje restorane, a u Beogradu džez bar "Sinatra" sa Ivanom Stankovićem. Prvi smo tada počeli da radimo after vork partije. Nakon posla, od četiri, pet, mogli ste doći na živu muziku i jesti i popiti upola cene. Pevala je Nada Pavlović. Cene su bile pristojne. Međutim, morali smo da zatvorimo taj lokal jer nismo mogli dobiti dozvoli za baštu. Bio nam je to veliki trošak i leti ljudi nisu hteli da sede unutra. Voleo sam da držim kafiće jer sam voleo da se družim s ljudima. Međutim, sad idem u kafane samo kao gost.
Nikad se nisam libio posla. Serije nekad snimam i po 16 sati na dan, a uvek idem na posao s osmehom. Radim posao koji zaista volim i u kome uživam.
Muzika
Nedavno sam imao novogodišnji nastup u Beogradu. Na početku svakog koncerta ja kažem publici da nisam pevač. Odmah se ogradim. Samo sam glumac i volim da pevam. Išao sam u muzičku školu, ali nemam glas koji može sve otpevati. Mislim da imam tu neku emociju, koja je važnija.
Svi znaju "Volim te, budalo mala" i "Zagrljeni". Znate, imam ja više pesama, ali uvek i na svakom nastupu izvodim te dve. Publici svaki put ispričam jednu anegdotu. Postoji italijanski pevač iz Švajcarske Roko Granata, koji je imao veliki hit "Marina". Od te jedne pesme je živeo ceo život. A ja kažem da imam čak dve takve.
Porodica
Najveći uspeh je što sam ostao dosledan sebi, što imam četvoro predivne dece i što sam u svom tom uzbudljivom životu ostao veran svojim životnim stavovima. Niko osim mene u porodici nije glumac. Najstariji sin Janko ima 40 godina i živi u Minhenu, Luka ima 25 godina, svira gitaru i pravi odlične pesme, ćerka Lina ima 27 godina, živi u Malmeu, radi u Kopenhagenu i organizuje velike ivente, a najmlađi Nikolas ima dve godine. Imam i predivnu suprugu Milenu, koju obožavam, volim, koja je predivna osoba. Mi smo deset godina u vezi i tako smo hteli. Kao da sam ponovo rođen. Srećan sam i daje mi snagu.
Poruka za kraj
Živimo u vreme od danas do sutra. Molimo boga da nas ništa ne boli i da bude mir u svetu. Došli smo u životno doba kad nam godina prođe u sekundi, kako to neko reče, dok tresneš dlanom o dlan - pređeš s Pavlovićeve na konjsku mast. Vreme brzo leti i moramo biti srećni svaki dan ako smo zdravi i da možemo pristojno živeti u miru i ljubavi.
Važno je živeti pošteno
Čovek koji se ne plaši smrti, nešto mu fali. Strah je urođen u čoveku. Neminovnost je neminovnost. Svi smo rođenjem osuđeni da ćemo jednog dana i umreti. To i treba tako prihvatiti. Moramo živeti u skladu sa svojim godinama. Citiraću za kraj Arsena Dedića:
Treba uredno starjeti, treba starjeti brže, najgori su oni koji se dobro drže, koji su ostavili jelo, pušenje i piće i sve poduzimali da na sebe ne liče, majke koje su odavno stale pred rajske dveri, a još su bezobzirno mlađe od svojih kćeri. Strašan će biti susret, jer vrijeme će nas stići, moji mladi starci, moji stari mladići. I tako će sve oteti što je pripadalo nama, treba se bezuvjetno predati godinama. Moramo živeti s onim što imamo. Važno je živeti pošteno.
Kurir.rs/ Razgovarao: Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
