Najtragičnija stranica istorije Golog otoka su samoubistva logoraša. Gotovo svaki golootočanin bio je očevidac samoubistva nekog od logoraša ili barem pokušaja samoubistva, naveo je Martin Previšić, profesor istorije na Univerzitetu u Zagrebu, u upravo objavljenoj knjizi "Goli otok".
On je, osim što je pisanje bazirano na uvidu u brojnu dokumentaciju, zabeležio i potresne ispovesti nekoliko ljudi koji su preživeli boravak u ovom logoru. Posebno su potresna svedočenja o mučenjima i pokušajima logoraša da sami sebi oduzmu život.
Ovaj zatvor je, podsetimo, u toku političkog sukoba između rukovodstva Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, od 1949. do 1956. godine, služio za zatvaranje pristalica Informbiroa i Sovjetskog Saveza.
U nastavku teksta prenosimo delove iz Previšićeve knjige (koju je objavila "Vukotić medija") u kojima su nekadašnji logoraši govorili o špalirima za doček i pokušajima samoubistava.
Špalir za doček
Obred dočekivanja novih kažnjenika na Goli otok uveden je odmah po dolasku Bosanaca, pa je druga grupa logoraša, pristiglih sredinom septembra 1949, imala nesreću da bude prva na kojoj je testiran špalir. Svim kažnjenicima u logoru naređeno je da načine dvored kroz koji će prolaziti pridošli ibeovci. Organizacijom špalira upravljao je vrh logoraške samouprave - Bosanci, koji su i sami učestvovali u dočeku novih kažnjenika.
Vladimir Novičić Trocki svedočio je prvom špaliru, u kojem je prepoznao svog srednjoškolskog profesora, kojeg su izvređali njegovi đaci.
- Nakon nekoliko dana došla je grupa iz Srbije, i to brodom "Punat", te smo bili obavešteni da imamo priliku da ih dostojno dočekamo. Tada smo svi povučeni s rada, a stroj od dva reda već je bio formiran od Bosanaca. Atmosfera je bila euforična, a dreka je prešla u urlanje. Mi iz Žice bili smo u trećem redu stroja. Jedan je logoraš iz omladinske brigade dočekivao zbunjene i zapanjene pridošlice sa istim zafrkantskim i ponižavajućim pitanjima: "Imaš li sifilis, triper, picajzle, vaške, buve, stenice?" Ljudi su goli morali da protrče kroz stroj. Bila je to ružna scena. Tu i tamo se neko iz trećeg reda namerio da udari ove koji protrčavaju. Najednom, prepoznam jednog od kostura koji protrčavaju kroz stroj, to je moj direktor gimnazije, pesnik Marko Vranješević. Prepoznaju ga i drugi učenici gimnazije, koji uzvikuju: "Dole licemerni pesnici!"
U dočeku je morao učestvovati čitav logor, što je u tom trenutku značilo oko 3.500 do 4.000 ljudi. Luka Hrvatić transportovan je zajedno s četvrtom grupom, koja je stigla u Staru žicu na Golom otoku 29. aprila 1950. Tada je iskusio verovatno prvi špalir kada su tučeni novi kažnjenici. S njim u grupi bio je predsednik Vrhovnog suda NR Hrvatske Gavro Divjanović (uhapšen u martu 1949), koji je na poseban način pomogao Hrvatiću da torturu izdrži do kraja. Ovaj mu to nikada nije zaboravio.
- Mračna tišina u brodu, iščekivanje. Ne znam koliko je vremena proteklo u potpunom muku kad je sa obale gromoglasno odjeknulo: "Živeo Tito, Tito istina, Tito pravda, Tito pobeda, Tito je heroj, Tito genije, Tito komandant slavne armije, za Tita sve, za partiju sve, za narod sve, sve, sve..." Odjednom iznad nas otvorila se vrata, prodrlo svetlo dana. Nahrupile u brod neke "tamnopute" ljudske spodobe i udaraju li, udaraju. Izbacuju nas iz broda na obalu. Prilaze milicioneri sa otoka, otključavaju lisice i udaraju sve bez reči. Na obali se stvara i raste gomila poluživih. Dolazi naređenje - sagni se, glava dole, tišina! Još smo u svojim odelima. U tom trenutku s desne strane osetim dodir, neko traži moju ruku i stavlja mi nešto u šaku. To su kocke šećera. Nakrenem malo glavu, pogledam i upijem lik tog čoveka na Golom otoku. Upamtio sam ga zauvek. Jer kada je krenula kolona golih, poluživih kroz špalir "tamnoputih", shvatio sam da mi je tih nekoliko kocki šećera dalo snagu da prođem put do baraka. Jedne večeri, kada je iznosio stav, prepoznao sam tog čoveka i upamtio njegovo ime: Gabrijel Divjanović. Nikad ga više na Golom otoku nisam video, niti sam išta o njemu saznao dugi niz godina sve dok ga nisam pronašao na Zvjezdarnici u Zagrebu.
U špaliru su se izvikivale razne parole, poput "Dole sluge Moskve", "Dole Informbiro", "Smrt špijunima NKVD", "Dole reponje", "Ubij bandu", "Udri izdajnike", "Evo ti Staljina" ili "Tuci bandu".
Uglavnom su u špaliru bili prisutni svi kažnjenici internirani na Goli otok, tj. od 3.500 do 4.400 kažnjenika. Većina njih učestvujući u premlaćivanju drugih kažnjenika koji su prolazili kroz špalir nije tukla svom snagom ili je samo fingirala udarce uz mnogo vike, oblikujući tako poseban oblik logoraške solidarnosti. Tako su mnogi samo pljuvali ili čupali kosu, galamili, zamahivali rukom, te zastajali neposredno pre glave ili tela kažnjenika.
Takvo ponašanje nosilo je određeni rizik, kako se priseća Boško Vulović.
- Islednici stoje na uzvišenju, gledaju i smeju se. Uživaju! To im je bio spektakl. Tu tuču oni su organizovali. Oni su je mogli sprečiti, a ne da uživaju u toj muci. Prepoznavali su pojedine kažnjenike, pa onda kažu: "Veljko, a ti ne biješ! Bacite Veljka u stroj!" I onda i njega biju!
Smrti na Golom otoku
Kao prva žrtva logora na Golom otoku najčešće se navodi Blažo Raičević (umro 24. jula 1949). Udbini dokumenti, međutim, kao prvu osobu umrlu na Golom otoku navode izvesnog Petra Andrijaševića, umrlog 22. jula 1949, dva dana pre Raičevića.
Možda je najpoznatiji slučaj smrti logoraša Golog otoka onaj generala Radeta Žigića. Prema svedočenjima brojnih kažnjenika koji su bili internirani u isto vreme, Žigić je trpeo strahovita fizička i psihička maltretiranja, uglavnom jer nije hteo revidirati stav. Njegova smrt takođe ima dve verzije. Neki kažnjenici, poput Radovana Hrasta i Mihaila Simića, tvrde da je Žigić počinio samoubistvo skokom sa stene.
Drugi svedoci, poput Dragoslava Mihailovića, ne verujući u službene zaključke o njegovoj smrti, svedoče da je Žigića ubila Udba, te da su namešteni tobožnji dokazi (razbijeno staklo) kojima se on ubio.
Istina, nikada se neće saznati puna istina o najtragičnijoj stranici istorije Golog otoka - samoubistvima logoraša. No, gotovo svaki logoraš bio je očevidac samoubistva nekog od logoraša ili barem pokušaja samoubistva. Golootočka zbilja bila je previše za mnoge.
Jovan Ševaljević video je potresno samoubistvo Franje Huše. U noći 8. decembra 1950, kad niko nije gledao, Huša je izvadio ekser iz daske i svojom cipelom zakucao ga sebi u slepoočnicu. Okrvavljen i na samrti, Huša je kazao Ševaljeviću, koji je bio priskočio upomoć, da se boji. Kada ga je Ševaljević upitao čega se boji, Huša je kazao: "Bojim se da ću ostati živ." Nakon toga je izdahnuo.
Petar Mrdaković ubio se od straha od Udbine torture. U dogovoru s logorašima, dao je do znanja Radetu Žigiću, koji je bio pod teškom torturom, da u logoru ima pojedinaca koji su mu naklonjeni i na koje se može osloniti. Žigić je u nepoverenju prijavio Mrdakovića kao provokatora, a ovaj se, u strahu od posledica, 9. decembra 1953. ubio rezanjem vena.
Neki su logoraši okončali život tako što su skočili s cisterne za vodu u blizini Žice, koja je zbog svoje visine bila pogodno mesto za samoubistvo. Verovatno je takav slučaj Ivana Biliškova, koji je 16. aprila 1951. pao s visine od tri metra i udario glavom u beton. Sebastijan Kliškić skočio je 2. aprila 1951. u more i utopio se.
Internirac Petrove rupe Miša Brašić, kada je čuo da mu je i kći uhapšena kao ibeovka, zabio je u želudac zarđalu žicu, ali je spasen operacijom. Mihailo Simić svedočio je kada je logoraš skočio u kreč ne bi li se ugušio u njemu. Logoraši su ga brzo izvukli iz kreča, te ga spasli.
Boško Vulović ispričao je neverovatan slučaj trostrukog pokušaja samoubistva Ante Roje, koji se, na sreću, završio neuspešno.
- Lično sam svedočio nizu pokušaja. Recimo, uzmu kamenčinu veliku, stegnu je i skoče u more. Mi za njim skačemo i vadimo ga. Jednog Beograđanina izvadili smo iz mora. Krv mu je išla ispod nokata, tako je bio stegao onaj kamen. Lično sam vadio bar sedam-osam utopljenika koji su se pokušali ubiti. "Najsimpatičnije" samoubistvo bilo je Ante Roje. Bio je španski borac, usput govoreći. Nije mogao više da izdrži. Uhvati on kamen i skoči u more. Mi ga izvadimo. "Banda skočila! Banda skočila! Drži bandu!" - počela bi opet vika kada bi skočio u more. Skoči nas troje-četvoro u more i izvadimo ga. Tu ga kažnjenici išamaraju što pravi probleme. Posle toga ušao je u kamenolom, a mineri vikali: "Mine, mine! Beži! Mine!" On gleda gde gori fitilj, legne i čeka da ga raznesu mine. Po 70-80 mina rokaju u kamenolomu. Očekujemo da će biti sav u komadima. Kad je prestalo pucanje i prašina od kamena se slegla, ušli smo u kamenolom. Roje stoji pored kamena i kaže: "Zatajila mina!" Opet ga svi šaketaju. Nakon nekog vremena ručamo, a odjednom: "Banda! Banda! Roje, banda!" Hteo je da skoči i izabrao najviši paviljon, a dole stepenište od kamena. Tesari popravljali krov, pa uz paviljon stavili letve što drže crepove. Ante leti i pada na letve. Uhvatili ga za ruke i izvukli. U toku jednoga dana tri puta je pokušao da se ubije i nije uspeo.
Kurir.rs/B. K.
NE PROPUSTITE
