DOĐU DA RADE, A STEKNU PRIJATELJE ZA CEO ŽIVOT: U ovom zlatiborskom selu i stranci zasuču rukave

Oduševljenje jedne Nemice hranom iz Srbije, selom Seča Reka i gostoprimstvom iskazivali su i drugi stranci koji su posle nje posetili domaćinstvo porodice Đorđević. Dok je ona svojom nemačkom preciznošću ustajala u 7 sati da bi radila sa domaćinima, druga devojka iz Praga došla je u kosjerićki kraj u letnjoj sezoni da bi uklonila korov iz novih zasada malina.

Inspirisali su svetskim pokretom World Wide Opportunities on Organic Farms (Mogućnosti za volontiranje u svetu na organskim imanjima). Zanimljivo je da, osim u Srbiji, ni u jednoj od država, nekadašnjih republika Jugoslavije ne postoji ovaj pokret, odnosno nema nacionalnih organizacija. Ideja koncepta je da se povežu vuferi – volonteri iz celog sveta i vlasnici organskih domaćinstava u Srbiji, što znači da svako ko ima želju da pomogne na selu bez novčane nadoknade i da svoj lični doprinos organskom pokretu u svetu, može da nađe spisak 47 domaćinstava koja su spremna da ga ugoste.

– Najvažnije je da ljudi koji dolaze kod nas dožive i nauče nešto novo, kao što i mi učimo od njih ako su imali prethodna iskustva na organskim farmama. Sa svima smo imali divnu saradnju, a sa mnogima smo se čak i sprijateljili. Oni ovde imaju osećaj kao da su kod kuće, jer kod nas nema ustručavanja u hrani i piću (minimum 3 obroka dnevno) a i razgovaramo na dobrom engleskom jeziku – priča Dragana, koja se pre osam godina sa mužem doselila iz Beograda na imanje bake i deke. Suprug je takođe gradsko dete, iz Niša.

– Radili smo u hotelijerstvu u Crnoj Gori, a onda smo prešli u Beograd, a zatim u Seču Reku. Spojila nas je zajednička ideja – život na selu i odgajanje dece u takvoj sredini. Naša deca se prilično razlikuju od gradske dece zato što odrastaju u selu i imaju osećaj prema prirodi i životinjama. Dosta vremena provode napolju i ne igraju video – igrice. Rade sa nama u bašti, sakupljaju jesenje plodove, hrane životinje. Ovde smo došli sa idejom da se bavimo poljoprivredom, voćarstvom, stočarstvom i u nekom momentu i seoskim turizmom, ali sa našeg aspekta. Imamo oko 6 hektara zemlje i uzgajamo pšenicu, ovas, kukuruz, detelinu, organsko povrće i voće. Najviše prodamo malina – objašnjava Dragana.

Za WWOOF su saznali istražujući po internetu, jer im je pomoć u radu uvek dobro došla, a ovaj sajt i koncept, kažu, bili su izuzetno dobar način za to.

– Prva osoba koja je došla pre četiri godine bila je devojka iz Nemačke. Pomagala nam je da oberemo šljive, da napravimo ajvar, skuvamo džem i ispečemo rakiju.Vuferi svoje slobodno vreme koriste za druženje sa Đorđevićima, čitanje ili šetnju po šumi, koja je pored kuće.

– Neradnim danima odlazimo sa njima na izlete i pokazujemo znamenitosti našeg kraja: planinu Taru, reku Drinu, etno-selo Zlakusa, Potpećku pećinu… Nismo striktni što se tiče radnog vremena, već gledamo da završimo sve što treba, ali bez velike žurbe i stresa. To je i jedan od razloga zbog kojeg ne živimo u gradu – kažu domaćini.U njihovom okruženju nema porodica koje se bave vufingom, iako su Đorđevići proširili vidike svojim sugrađanima.

Draganin moto je „Kad ne mogu da idem u svet, mogu da dovedem svet kod nas“.

– Što se tiče dodatne motivacije za volontere, nama je pomoć neophodna. Jer, našu porodicu čine 2 velika i 2 mala člana: suprug uglavnom radi oko imanja, a ja oko dece, hrane, održavanja čistoće u dve kuće i u pomoćnim objektima. Priznajem da više volim kad sam u bašti (smeh). Mojoj porodici dosta znači vufing, a znam da i ljudi koji nam dolaze nikad ne zaboravljaju da nam se jave, da nas pozovu u goste, da čestitaju praznike. I to nije „samo tek tako“. Ostajemo prijatelji za čitav život. Oni su kod nas uvek dobro došli – ispričala je Dragana.

(Priče sa dušom)

(Foto: Privatna arhiva/Priče sa dušom)