Crnjanski je radije drugovao sa našim mladim piscima koji se nisu usuđivali ni da se približe tadašnjim velikanima jugoslovenske književnosti

Nema kontakta između prošlosti i sadašnjosti!“ rekao je svojevremeno Miloš Crnjanski (1893-1977) jedan od najvećih književnika u istoriji srpske literature. Obrazlažući ovu tvrdnju, Crnjanski je govorio i o tome kako istorija, odnosno prošlost, zauvek ostaje neka vrsta tajne za potonje naraštaje, tajna koju je nemoguće sasvim odgonetnuti.

Nećemo se upuštati u opovrgavanje misli Crnjanskog. Moglo bi se ipak reći da pouzdane činjenice iz prošlosti ipak valja uporediti sa današnjim prilikama. Bez obizira što ih gledaju oči i slušaju uši čoveka drugog doba i bez velikih očekivanja da će ,,tajna istorije“ zaista biti do kraja otkrivena.

Svaki put kada na red dođe izbor novih članova Srpske akademije nauka i umetnosti, u ovdašnjoj javnosti dođe do izvesnog komešanja. Tako je bilo i nedavno, kada se začuo glas članice SANU koja je izrazila brigu povodom izvesnih glasina o mogućnom izboru novih akademika.

O Milošu Crnjanskom, piscu Seoba, Romana o Londonu, Lamenta nad Beogradom, Embahada, Knjige o Mikelanđelu "U knjizi Nekropolje", dragocenoj, izvanrednoj zbirci biografskih eseja iz pera Predraga Palavestre (1930-2014) uglednog književnika i istoričara književnosti, saznajemo bezmalo sve o neslavnom pokušaju da Miloš Crnjanski, kao već proslavljeni pisac i čovek u poznim godinama, bude izabran za člana SANU.

Po povratku iz Londona u Beograd, 1965. vodine, već ispunjen gorčinom, kako Palavestra naglašava, "nepriznatog pisca, neprijatnog svedoka i nepoželjnog stranca, Crnjanski je radije drugovao sa našim mladim piscima koji se nisu usuđivali ni da se približe tadašnjim velikanima jugoslovenske književnosti.

Na primer, prilikom prvih Oktobarskih susreta pisaca po povratku u Beograd, Crnjanski se posle zvaničnog ručka zabavljao sa mladim piscima i pesnicima gađajući iz vazdušne puške u šatri nedaleko od beogradskog "Golf kluba". Možda je i važio za namćora, ali svi su su se usuđivali da mu priđu.

Dakle, Milošu Crnjanskom bilo je bezmalo osamdeset godina kada je predložen za članstvo u SANU (Još 1930. godine, za roman Seobe dobio je nagradu Srpske kraljevske akademije!). Predrag Palavestra u Nekropolju, u eseju Povratak u tuđinu, piše da su predlog u novembru 1971. godine dali Dobrica Ćosić, Dušan Matić i Mladen Leskovac. Oni su predložili da Crnjanski odmah bude biran za redovnog člana. Na tajnom glasanju Crnjanski je dobio osam glasova od devetoro prisutnih članova Odeljenja.

Za pisanje referata o Crnjanskom bili su određeni Desanka Maksimović i Dobrica Ćosić. Drugi kandidat s potrebnim brojem glasova bio je gotovo tri decenije mlađi Vasko Popa. Referati o obojici kandidata su prihvaćeni, ali uz napomenu da će biti predloženi za dopisne članove.

Desetak dana kasnije, Dobrica Ćosić obavestio je Odeljenje da je u razgovoru s njim Crnjanski odbio kandidaturu za dopisnog člana SANU. Na osnovu toga: "Odeljenje je moralo odustati od predloga za izbor Miloša Crnjanskoh u članstvo SANU", zabeležio je Palavestra.

U privatnom razgovoru sa Predragom Palavestrom, Crnjanski je rekao kako mu je jasno da je reč o političkim pritiscima koji su već bili oličeni u sprečavanju objavljivanja Embahada. Jer, za redovne članove SANU, bez dopisničkog staža, bili su primljeni Miroslav Krleža i Moša Pijade (1950), pa i Edvard Kardelj (1959)!

Pisac je bio ogorčen, a verovatno i besan. Uostalom, nikada ne bih ni postao njihov član, rekao je književnom istoričaru.

Srećom, ovaj slučaj neuspelog izbora nije naškodio delu Miloša Crnjanskog i uticao na recepciju njegovog dela u budućnosti. Možda se tada izbor za članstvo u SANU činio važnim, ali to današnji poklonici književnosti i ne razumeju sasvim.

http://www.youtube.com/watch?v=9FuqohHYdm0