GORICA POPOVIĆ O BOLNIM TRENUCIMA: Ne treba se mnogo osvrtati!

Godine donose i probleme sa zdravljem. Ponekad je bole kuk i stopala, ponekad joj skoči pritisak, ali legendarna glumica na sve to gleda kao na normalan deo života. Njeno geslo glasi: pomozi sam sebi!

- Važim za nekoga ko ima dosta energije, ponekad i viška - kaže.

- Oduvek sam bila takva, i u mladosti, pa i u ovim godinama nastavljam sa različitim hobijima i istim radnim navikama. Pred penzijom sam, ali se ne osećam tako, radim mnogo i dalje, sa istim elanom.

Gorica voli "pačvork" i u ovoj tehnici šije suknje, prekrivače, aksesoare u kombinaciji sa vezom. Potiče iz porodice u kojoj su slikari bili otac, brat i stric, a i majka je bila nadarena za primenjenu umetnost.

- Stalno sam nešto crtala, žvrljala, šila lutkama, šila sebi, tako da sam radila te svoje hobije do nekog ozbiljnog nivoa, pa sam pravila i izložbe. Slikam na drvetu, šijem, štrikam... U trenucima kad se umorim od svog osnovnog posla, uvek nađem vreme i za to, jer me relaksira i odmara - priča uz osmeh.

Trenutno plete žakar džemperić za svoje kumče, jednogodišnju ćerku glumice Tamare Dragićević. Sebi je isplela šal.

KAD BIH KRENULA PO LEKARIMA...

Na komplimente da lepo izgleda jednostavno odgovara da sve dolazi iz glave.

- Naravno, ove godine donose i probleme sa zdravljem. Uvek sam bila sklona prekomernoj težini, ali nikada nisam iscrpljivala sebe dijetama i tretmanima. U poslednje vreme moram da pazim i zbog pritiska i zbog nešto povišenog šećera, holesterola i svega onog što dolazi s godinama. Pokušavam da se nateram na fizičku aktivnost, ali to baš ne ide lako. Imam dva psa pa ih šetam. Volim da plivam. Evo, i danas sam čvrsto rešila da idem na bazen. Dosta dobro plivam.

Plivam i leti na Srebrnom jezeru, tamo imam kuću s velikim dvorištem koju je sazidao još moj pokojni otac. To mi je velika relaksacija, i taj kraj i ta priroda su mi velika ljubav. Preko puta moje kuće otvoren je fitnes centar koji radi 24 časa dnevno i stvarno me privlači. Vidim one sobne bicikle i čini mi se da bih mogla da probam.

Glumica ima svoj pogled na zdravlje i posete lekarima.

- Imam problem sa jednim kukom koji još nije akutan, nije za operaciju. Bole me i kičma i stopala. Ipak, teši me što mnogi ljudi od toga pate. Kako se ja požalim nekome, tako se taj požali meni! To vam dođe kao epidemija koštanih i reumatičnih problema. Išla sam i na neke terapije, ali ne mogu mnogo da vežbam. Kad mi preporuče silne vežbe, ja onda najradije plivam.

Drži se porodične tradicije da se otvorenim i vedrim očima gleda na život.

- Što bi rekla moja pokojna baba: “Kad bih krenula da idem po lekarima...” Jednog jutra me tu čvilji s desne strane, žuč, drugog dana me bole stopala, trećeg mi je skočio pritisak, četvrtog... Znači, treba probati da se živi zdravo i da čovek sam sebi pomaže. Da ne krene preterano po lekarima. Ima takvih koji idu za svaku sitnicu, ali ja nisam od tih.

SAMO SMO MRVICE U SVEMIRU

U životu Gorice Popović bilo je mnogo teških trenutaka.

- Imala sam gubitke u porodici, brat mi je umro... Postoje takvi trenuci kad se čoveku čini da nema izlaza, da sunce neće izaći sutra. Ali i to prođe, i to je za ljude. Otac mi je relativno mlad umro, u 69. godini, to je bio šok za nas. Bilo je iznenada, on je bio stub porodice i imao je veliku energiju. To nam je izvuklo tepih ispod nogu. Bilo je kao da je neko odvojio deo vašeg tela od vas, osakatio vas, ali šta da radimo, moramo se pomiriti s time da smo smrtni i da smo samo trenuci, mrvice u svemiru.

Osim mnogobrojnih hobija, Gorica je pronašla način da sačuva zdrav duh i ide u korak s vremenom.

- Trudim se da se ne viđam s ljudima koji imaju negativnu energiju, koji se stalno nešto žale, kukaju. Pokušavam da gledam optimistički i sa humorom na život. Mislim da je humor veoma važan, mnoge stvari treba gledati kroz tu prizmu.

Jedan od recepata da se čovek oseća dobro jeste da bude s mladima koji imaju nove ideje, dobru energiju. Imam tu sreću da se, zahvaljujući svom poslu, stalno srećem s mladim glumcima. Pre dve-tri godine smo na moju inicijativu išli na rafting na Tari. Okupila sam jednu finu, mlađu ekipu i bio je božanstven doživljaj.

Čovek ne treba mnogo da se osvrće i lije suze nad prošlim vremenima, nad mladošću, nego treba da gleda napred, pa dokle stigne.

Piše: Ljilja Jorgovanović

Foto: Nebojša Mandić