U MENI SE OTVORIO PAKAO: Ispovest Beograđanke koju je prevario muž sa kojim ima decu!

Pre nego što sam otkrila da me muž vara, uzimala sam ga zdravo za gotovo. Mislila sam da je moj. Ne zato što sam imala poverenja u našu ljubav niti zato što sam, na osnovu poznavanja našeg odnosa, osećala da smo vezani. Nije bilo to u pitanju. (U stvari, pre nego što me je prevario, uopšte nisam na taj način razmišljala o vezama. Moje veze uvek su se razvijale stihijski.)

Nisam ga vrednovala. Za sve je on bio kriv.S jedne strane, malo sam žalila samu sebe što mi tako prolazi život. Mogla sam možda da se udam za nekog sposobnijeg, mislila sam. S druge, nisam bila ljubomorna, nisam nimalo brinula kad kasni s posla, nisam morala da se trudim da mu budem privlačna... Bila sam opuštena i hronično nezadovoljna svojim mužem.

Naravno da mi nije padalo na pamet da mu gledam telefon. Hvalila sam se kako uopšte nisam ljubomorna. Bila sam tako zadovoljna sobom što sam iznad toga...Onda mi se jedno veče pokvario telefon. Uzela sam njegov da podesim alarm. Iskočila je poruka na „Viberu“. Nepoznato ime, slika lepe žene i „želim te“. Oduzela sam se. Ništa. Kao mrtva. Sekund kasnije pošla mi je krv na nos. Nešto kasnije sve u meni počelo je da krvari...

Varao me je dve godine, priznao je odmah. A meni to ni u jednom momentu na pamet nije padalo. Toliko nisam imala blagu ideju da se čoveku pored kog se svako jutro budim, čije gaće perem, čiju decu sam rodila, dešava nešto tako krupno. Da on ima paralelan emotivni život. Da ima novu ljubav. Jer njemu se dogodila ljubav, a ne kres šema.

Smenjivao se bes prema „tom bedniku koji se ovajdio samo zato što su neke žene očajne i nemaju kriterijume“, ubilački nagon prema toj ženi čije su me lepe crte lica probadale kroz srce iako sam dugo, dugo pričala kako je nikakva. Kako u njoj ni slepac ništa privlačno ne bi mogao da nađe. U stvari mi se ona sviđala. Jako. Mnogo više nego što se sama sebi sviđam i više od drugih žena. Našla sam je na FB, mesecima išla na njen profil sto puta dnevno i gledala je studiozno koliko te ni magnetna rezonanca ne prostudira. Svaki detalj sam analizirala i bilo je to kao da rijem sebi po ranama.

Pljuvala sam je i u sebi i sa drugaricama, ali, što sam je više pljuvala, to je ona u dubini moje duše rasla. Pretvarala se u neku mitsku zavodnicu, fatalnu ženu, u nešto nadljudsko. Za mene, ona je bila najlepša žena na svetu koju sam mrzela najviše na svetu. Zamišljala sam kako je on prema njoj drugačiji, a ne nemaran kao prema meni. Kako je mazi i pazi i sve čini za nju. Onda su odjednom počele da mi iskaču njegove dobre osobine. Pa slike kad smo se zaljubili... Pa kako je nežan i osetljiv on. I dobar otac. I pošten čovek, a ne da gazi preko leševa da bi se probio. Odjednom sam bila ponosna na njega. Nije mi smetalo što nemamo love. Jer on je imao karakter. Nije nikad mutio. Osim s njom... Ali za to sam JA kriva! Volim ga, strašno ga volim! Ma sve sam upropastila.

Plakala sam, i plakala, i plakala... I smršala 10 kilograma za jako kratko vreme, ne znam koliko dana tačno jer je vreme nekako stalo, sve se pomešalo. Nisam mogla da spavam. Postala sam opsednuta njim, njom, njima... Stalno na rolerkosteru mržnje i ljubavi prema njemu, a zavisti i agresije prema njoj. Stalno na rolerkosteru besa, prezira, samosažaljenja, krivice, ljubomore, nemoći, očaja. Imala sam napade nikad jačih seksualnih poriva prema njemu. A pre toga nije mi bilo do seksa gotovo nikad, mada sam njega optuživala što ne idemo u krevet. U stvari, MENE nije zanimao seks sa njim. Nije mi bio muževan. Eto ti sad! Nisi ga htrela, ima ko hoće.

I onda najbolnije slike na svetu... Ona gola, prezgodna, boginja seksa... Vode ljubav kao u „Poštar uvek zvoni dvaput“. I još bolje, i još strastvenije.U meni se otvorio pakao. Bila sam u vrtlogu jezivog bola. Nikada ranije nisam osetila tako jak bol. Neizdrživ. Nije mi se živelo. Tonula sam u nešto sumanuto. Nisam imala snage ni za šta. Ni za decu, ni za posao, ni za sebe. Gutala me je ta stvar. Nisam videla izlaz.

On je, rekoh, sve priznao. Kad sam ga napadala i vređala (bilo je to strašno), ćutao je kao i inače što je ćutao. Kad sam plakala, izašao bi. Ne znam da li mu je bilo žao ili mu je bilo muka od mene, od svega. Uglavnom sam se posle tih scena osećala jadno i bila ubeđena da mu je sigurno muka, a ne žao. Jer i meni je bilo muka od same sebe. Ma gadila sam se sebi što tako plačem i klečim pred njim kao neka slina. A kad ga napadam, osećala sam se krivo do besvesti.

Ponekad bih ga strogo, kao da sve držim pod kontrolom, pitala da li će je ostaviti, hoće li se sabrati i sačuvati svoj brak. Hoće li se opametiti i misliti na decu? Osećala sam da manipulišem, ali nisam mogla da se obuzdam. Mnogo sam se gadila sama sebi zbog toga. On bi tada govorio kako ne zna šta da radi i ne zna šta hoće.

Onda bih, iz očaja, menjala ploču, počinjala da pričam da ga volim, da nam da još jednu šansu... Pa bi iz te skrušenosti i poniznosti odjednom izbio neki bes, neki kvaziponos koji skriva nemoć, u vidu pitanja „dobro, a šta to ona ima što ja nemam“. Onda bi on ponekad rekao da se prosto tako desilo, da nije planirao, da ako je neko kriv, onda je on. Bilo mu je neprijatno od tih mojih nasrtaja da „raščistimo“, videla sam. Pitala sam da li je voli, koliko je voli, kako im je u seksu... Ćutao je. Nikad nije izgovorio da je voli. Posle mnogo godina počela sam da shvatam da je moj muž džentlmen i da neće da mi kaže šta oseća prema njoj iako sam to probala da iščupam iz njega milion puta.

Posle tolikih godina neobraćanja pažnje na njega, toliko strašnog neobraćanja pažnje da je pred mojim nosem imao ozbiljnu vezu, počela sam da ga gledam. Počela sam da se trudim da osetim šta se krije iza njegovih reči. Inače moj muž nikada nije bio nešto pričljiv. Toliko me je nekad nerviralo što neće da sedne, pa da razglabamo o našim problemima koje „on“ stvara. I počela sam da shvatam da njegov manjak reči ne znači manjak osećanja. Da ne znači da si osetljiv ako kažeš sve što ti padne na pamet. Kao, recimo, ja. I onda opet napad razdirućeg osećaja krivice. Ma kao da je đavo ušao u mene, piše žena.

Kad više nisam mogla da izdržim sve to, otišla sam kod psihijatra. Vremenom, malo sam se smirila. Prestala da mislim da je samo on kriv ili da sam samo ja kriva. Sada učim da o problemima u odnosima ne razmišljam kroz potragu za krivcem. Nije lako, ali počela sam polako da prihvatam odgovornost. Mada, još uvek ne umem da razlikujem odgovornost i krivicu. Ipak, malo je lakše...

Šta će biti s našim brakom - ne znam. Volela bih da mi se vrati. Da sve bude kao pre... Ne, ne kao pre. Ja bih se promenila. Želim da budem bolja. Ali ne znam da li ću ikad dobiti priliku da se popravim. Mi i dalje živimo u istom stanu, ali jedva da progovorimo reč. On se viđa sa njom, ali ne predlaže razvod i ne odlazi. Ne znam da li to radi iz sažaljenja prema meni ili mu je stalo. Bojim se da u suštini nikad neću moći da prebolim to što se zaljubio u drugu iako bih prešla preko svega samo da budemo zajedno.