BEOGRAD - Jovanka Negovanović (30) iz Aranđelovca ima mnogo razloga kad kaže: „Srećna sam, hvala lekarima“. Jer, da bi preživela rascep grudne aorte i krvnih sudova vrata, trebalo je stvarno mnogo sreće - da na vreme stigne u bolnicu i da je u operacioni blok uvede tim spreman da izvede izuzetno komplikovan zahvat. A iz hirurške sale Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ izvedena je posle sedam sati, kao pacijent koji je najduže održavan u kliničkoj smrti - punih 120 minuta!
To je ono što ovu, inače uvek rizičnu i tešku operaciju, svrstava među raritete i u vrhunskoj medicini, za kojom, generalno, zdravstvo u Srbiji zaostaje.
"Nisam znala da sam bolesna. Spremala sam, 13. septembra ujutro, sina za predškolsko kad me je odjednom zabolelo u grudima. Kao da me neko probada nožem sve do plećke. U aranđelovačkoj bolnici tražili smo uput za Kragujevac, odakle su me poslali za Beograd", priča Jovanka.
Pošto je u firmi u kojoj je radila proglašena za tehnološki višak, posle pola godine ostala je bez zdravstvenog osiguranja.
"U Beogradu niko nije pitao za zdravstvenu knjižicu. Rekli su da je svaki minut dragocen i da me hitno pošalju. U sanitetu sam samo mislila na sina Filipa i da li ću stići živa".
U „Dedinje“ je stigla životno ugrožena. Doktorka Ljiljana Jovović pregledom ultrazvukom brzo je postavila dijagnozu. Sa „pocepanom“ grudnom aortom i krvnim sudovima vrata za Jovanku je vreme curilo kao pesak kroz prste. Svakog minuta rizik od fatalnog ishoda povećavao se za pet odsto.
Doktor Slobodan Mićović, kardiovaskularni hirurg, nije imao dilemu da će ovo biti dug i komplikovan zahvat, a ishod neizvestan. Jer, u prva 24 sata od rascepa aorte podlegne više od polovine pacijenata.
Kad je videla dr Mićovića, Jovanka je izgovorila samo jednu rečenicu: „Doktore, spasite mi život da vidim sina!“ Doktor je uzvratio: „Ništa ne brini. Kad se probudiš, bićeš kao nova i videćeš sina.“ To ju je umirilo.
"Bila je to dramatična operacija", priča dr Mićović.
"Da bismo uradili rekonstrukciju aorte i krvnih sudova vrata, morali smo pacijentkinju da uvedemo u kliničku smrt i potpuno prekinemo cirkulaciju".
Anesteziju je vodio dr Siniša Jagodić, a dr Mićoviću je pomagao vaskularni hirurg dr Dušan Babić.
"Pacijenti se u kliničkoj smrti tokom operacije, po metodi koju je 90-ih godina prošlog veka u Americi usavršio, a onda nas obučio profesor dr Boško Đukanović, direktor Instituta „Dedinje“, obično održavaju od 30 do 45 minuta", objašnjava naš sagovornik.
"Slučaj je, međutim, bio toliko komplikovan da nam je trebalo mnogo duže da oštećenu aortu i krvne sudove zamenimo veštačkim. Bili smo svesni da kliničku smrt koja dugo traje prati veliki rizik da pacijent upadne u komu ili da doživi moždani udar. Drugog izbora, ipak, nismo imali".
Kako mozak bez krvi ne može da izdrži duže od tri minuta, doktor je primenio posebnu metodu protekcije centralnog nervnog sistema. To je naučio u Australiji i pre dve godine počeo da praktituje u Institutu „Dedinje“:
"Pacijent se hladi do 18 stepeni Celzijusovih i potpuno se prekida cirkulacija. Kateteri se uvode u krvne sudove mozga i hladnom krvlju hrani centralni nervni sistem".
Drama je trajala punih sedam sati, a na jutarnjem sastanku lekari iz „Dedinja“, koji su dr Mićoviću bili profesori, rekli su samo: „Bravo.“
"Ovako komplikovani zahvati uspešno se rade samo u nekoliko centara u svetu: u Nemačkoj, Belgiji, SAD, pa i tamo 30 odsto pacijenata tokom operacije doživi moždani udar - kaže dr Mićović. - Institut „Dedinje“ je ovde referentna ustanova za aortnu hirurgiju. Godišnje uradimo više od 100 operacija na ushodnoj aorti i aortnom luku, među kojima je desetak komplikovanih, ali nikada do sada pacijenta nismo tako dugo držali u kliničkoj smrti".
Jovanka se probudila samo dva sata posle zahvata, kao da operacija nije bila toliko rizična.
"Kad sam otvorila oči, prva misao mi je bila: „Izgleda da je doktor bio u pravu. Preživela sam“. A onda sam pored kreveta videla njegovo nasmejano lice. Nikad neću uspeti dovoljno da mu zahvalim".