BEOGRAD - Kupiti auto za vožnju po regionu, a registrovati ga na beogradske tablice, nije bila uvek dobra ideja. Naročito ne za vožnju po Kosovu, kaže novinar i pisac Idro Seferi koji se vozio po Kosovu sa beogradskim tablicama. Novinar Al Džazire Balkans napisao je reportažu o svom iskistvu.
- Kada sam kupio auto nadao sam se da više neće biti tako. Putovati ka Kosovu sa beogradskim tablicama je teško, kao prvo zbog toga što nema informacija o tome, često morate biti prvi iz društva ko će to probati. Strani kolega mi je sugerisao svoje rešenje. Kupiti zastavice za prednju i zadnju stranu auta, pa ih menjati zavisno od zemlje. Kod njega to pali. Srpska, kosovska, albanska, hrvatska i bosanska zastava stoje u fioci. Međutim, nekada možete pobrkati teritorije, naročito po Bosni, ali i na Kosovu i u Hrvatskoj. U Albaniji ih ne zanima koje tablice imate.
Nekada su strani novinari koji su pokrivali region iz Beograda imali crne tablice, poput diplomatskih. Sa tim tablicama se moglo lakše putovati. Međutim, to se ukinulo i onda su došle “BG” tablice. Strani državljani osim toga dobijaju i “pr” natpis manjim slovima sa strane, što znači privremeno.
Voziti na Kosovu je jako opasno. Ponekad obična vožnja može da bude smrtonosna. Beogradske, odnosno srpske tablice, dugo su na Kosovu bile na meti napadača. Nisu bili oduševljeni kad im se ispred lokala, ulice, parkinga ili jednostavno samo prolazno vrte automobili sa srpskim tablicama. Srbi sa Kosova su iz patriotskih razloga koristili srpske tablice (pošto se do aprilskog sporazuma između Kosova i Srbije nije plaćalo dodatno osiguranje), a Albanci često napadali ta vozila. Naročito nije bilo bezbedno voziti se daleko od Prištine.
Vozači su stalno nosili šrafcigere sa sobom
Na severu Kosova vozači su stalno nosili šrafcigere sa sobom. Onda na ulazu, odnosno izlazu dve Mitrovice, vidite vozila parkirana sa strane, a vozače kako menjaju ili skidaju tablice. I Srbi su mrzeli kosovske tablice.
Albanci su navikli na tablice “VR” ili sad “BU”, koje su tablice Vranja, odnosno Preševa i Bujanovca. Ali kad vide “BG”, onda je to druga priča. Prvo, znaju da je sto posto Srbin koji vozi. A druga reakcija je “Beograđani su kulturni ljudi”. Ali, Beograd je bio označen i kao centar politika i to je često navodilo ljude na mržnju.
Ako putujete na Kosovo automobilom sa srpskim tablicama, plaća se posebno osiguranje od 20 evra. To nije bio slučaj pre (ne)sporazuma između Srbije i Kosova u Briselu o slobodi kretanja. To je zakomplikovalo stvari, naročito za ljude koji su uvek putovali, Srbe sa Kosova i Albance iz Srbije. Od tog 'spor-razuma' do septembra ove godine Vlada Kosova je naplatila 13 miliona evra.
Kosovo nije član međunarodnih osiguranja, pa se zato navodno dodatno plaća. To ne važi za Crnogorce, Makedonce i Albance iz Albanije. Međutim, važi za Evropsku uniju (gastarbajteri sa Kosova) i za Srbiju. Da je bilo ko hteo, sigurno bi rešio te probleme. Međutim, eto, neće.
Agent osiguranja na graničnom prelazu Merdare, blizu Podujeva na kosovskoj strani, traži papire. Red kamiona je ogroman. Očigledno trgovina funkcioniše jako dobro. Pita za saobraćajnu dozvolu i traži 20 evra. Objašnjava da se samo Albanci iz Srbije i dijaspora žale na tu uredbu. Stranci se ne žale, samo plaćaju. Ali kako bi on znao, kad kaže da ne zna engleski. Godinama je tu bila neka bara sa prljavom vodom, kao da je iz kanalizacije. Korištena je za “dezinfekciju” kola, a Kosovo je naplaćivalo po pet evra svakom prolazniku autom.
Tada sam pomislio kako bi bilo lepo da imam svoju ličnu granicu da, kad god želim, pravim pauze, da ne puštam ljude, a onda im naplaćujem sve, od vazduha do njihovog postojanja. Slične stvari su radili i Srbi. Manje-više svi smo plaćali svašta zbog boja zastava i nečije dobre volje. Nakon 1999. godine, po završetku rata, nekoliko desetina Srba je stradalo zbog njihovih tablica. Bio je tu i autobus Niš-Ekspres, koji je napadnut februara 2001. godine. Dvanaest ljudi je ubijeno, a četerdesetak povređeno.
Loši vozači
Sada više nije tako. Najbolje bi bilo kada bi umesto nekih znakova pisalo “Oprezno, vozači na putu”. Realno, nisu više problem nikakve oznake, osim ljudi za volanom za koje nikad ne znaš šta će dalje uraditi dok voze. Srpske tablice su uobičajene. Postoji strah. Međutim, u Prištini, Prizrenu, Dečanima, Mališevu, Đakovici, Peći, Srbici, Mitrovici, Gnjilanu, Uroševcu, niko ne pogleda beogradske tablice. Uglavnom im je smešno kad na pešačkom prelazu staje auto koji ima “BG” i “Srb” oznaku.
Ja jesam Albanac, ali oni ne znaju ko je u kolima. Jedan prijatelj mi kaže: "Sada nemamo para, pa nam je svejedno ko tuda prolazi."
U podrumu hotela Grand, nekadašnjeg najvećeg hotela Kosova, sada poprilično ruiniranog, postoji javni parking. Tri eura za 24 sata. Inače, parkiranje po prištinskim ulicama je jako teško, jer parkinga i nema. Treba voziti oprezno zbog toga što većina vozača vozi dosta bahato, velike su gužve po gradu i vozač treba zaboraviti da postoji bilo šta drugo osim volana i retrovizora. Realna opasnost tokom vožnje po Kosovu je loša signalizacija, naročito noću. Vozačke dozvole se prilično lako kupuju za 350 do 400 evra. Nekad se stvori utisak da se vozite po poljani, ne vide se lepo ni linije, a nema nikakvog svetla. Onda ste usamljeni u vožnji i odjednom se, kao reflektor na stadionu, pojavi auto sa dugim svetlima, koji, naravno, ne zna za opciju oborena svetla.
Međutim, postoje dobri putevi kao što je autoput Priština-Tirana. Deo od isključenja za Prizren je prelep. Zelenilo, čistoća i jako prijatna vožnja, bez velikih gužvi. Naravno, osim kada tuda prolaze kolone svatova koje su terale Policiju Kosova da apeluje na građane da ne staju u pomoćnoj traci. Neki svatovi su krenuli da naprave novu tradiciju - kolo na autoputu.
Ljudi sa Kosova do Beograda i nazad putuju raznim sredstvima. Postoje desetine kombija koji voze dva puta dnevno. Iz Beograda uglavnom kreću sa parkinga ispred Železničke stanice. Ima ih i sa beogradske autobuske stanice, ali i iz Gračanice za Beograd i sa prištinske Autobuske stanice. Povratne karte koštaju dvadesetak evra.
Bio sam svugde. Moram priznati da nekad zaboravljam da imam srpske tablice. Desi se da mi neko trubi, približava mi se i slično. Bio sam po kolonama po Peći, išao u Dečane, izgubio se na putu u Mališevo. Parkirao u centru grada u Peći i Prizrenu desetinu puta.
Oprati auto ili ne
Stao sam na benzinsku pumpu da sipam gorivo - nekad sam radoznao, pa ništa ne govorim, izvadim pare i čekam. Pitaju me "je l' za sve", klimam glavom i oni sipaju i to je sve. Ne plašim se i znam da ću komunicirati nekako.
Pitam nakon toga na albanskom šta misle o ljudima koji se tako voze i uglavnom dobijam odgovor da im je OK, dok sipaju gorivo. Najčešće se smeju kad progovorim albanski, pošto im je čudno da neko vozi sa “BG” tablicama po Kosovu, a nije Srbin.
Idem do Peći, želim da putujem nazad čistim autom. Mislim, jeftinije je, za tri evra operem auto i idem. Čovek me gleda i ja progovorim. On mi kaže da mi inače ne bi oprao auto zato što imam “BG” tablice. Objašnjavam mu da je to protiv zakona, jer je usluga otvorena za sve i to bi već bio problem. Znamo se. Opere mi auto i krenem nazad. Na odlasku mu kažem da je super što je došlo samo do toga da mi ne bi oprao auto.
Sve u svemu, idem nazad za Prištinu koja izgleda cela u procesu gradnje. Put nije loš danju, čak je dobar do granice (iliti kako neki samozadovoljno vole da kažu, administrativne linije).
Ivica Dačić i Hašim Tači su nešto spominjali izgradnju autoputa do Niša. Međutim, znajući brzinu izgradnje u Srbiji, to neće biti skoro. Pomislim kako su granice najgluplja stvar.
Prolazim u Srbiju, počinju da me drmaju rupe ka Prokuplju, postajem svestan da se vraćam kući.