Cenzura izvlači najbolje iz pisca

BEOGRAD - Na tribini koju je urednica pratećih programa Sajma knjiga Olja Stošić-Rakić smatrala za jednu od najvaznijih, jer je posvećena temi "Oblici savremene cenzure i sloboda pisca", okupila se elitna grupa pisaca.
To su bili gošća iz Poljske Olga Tokarčuk, Čeh Dušan Šimko(Bazel), Vojo Šindolić (Dubrovnik), David Albahari i Jelena Ledngold Iz Beograda, a voditelj je bio Zlatko Paković.

Pakovića je zanimalo da se čuje koji su to novi oblici cenzure, koji su postojali ranije, a kakva veza postoji sa aktuelnim vidovima ograničavanja slobode pisanja.

Pošto su svi pisci potekli iz zemalja realnog socijalizma, a sada su na putu ili su već stigli u novi oblik real kapitalizma, Paković je želeo da se definiše u kojoj meri je cenzura u totalitarnim režimima ograničavala umetnike, a da li je baš nestala u kapitalizmu.

On je citirao nedavno preminulog Mirka Kovača koji je u jednoj prilici napisao da je genijalni režiser Žika Pavlović obrađivao temu seksa maestralno na filmu, jer mu je nad glavom lebdela senka cenzure, dok je kao pisac, gde se nije plašio cenzure, pisao savim osrednje o toj temi i zaključio da je u ovom slučaju cenzura imala pozitivan efekat.

Olga Tokarčuk je priznala da joj je tema cenzure strana kao piscu pošto se njena prva knjiga pojavila 1993. kada je došlo do promena u Poljskoj i nije se osećala sputanom, ali zato je mogla da govori o autocenzuri, jer se nesvesno trudila da nikoga ne povredi i da bude politički korektna.

Ona se složila da je cenzura nekada imala pozitivan efekat na umetnike i navela primer režisera Andžeja Vajde koji svoja najbolja dela stvorio u doba komunizma, jer je morao da nalazi metafore i simbole da bi se izrazio.

Tokarčukova je ispričala da danas u Poljskoj nema cenzure, ali pisce napadaju ako krši neke tabue i građanske norme i to neke sputava i dolazi do autocenzure.

Jelena Lengold je iznela mišljenje da cezure na nivou etike i morala ima svugde i navela konkretan primer da je njen britanski izdavač zbirke priča "Vašarski mađioničar" (knjiga ovenčana Evropskom nagradom), tražio da izabere neku drugu priču za naslov, jer je ova po kojoj je knjiga dobila ime "pornografska", pa bi to negativno delovalo na celu knjigu.

Ona je ispričala da je uspela da ubedi puritanskog Engleza da ne menja ime knjizi, da u priči istina ima erotike, ali ne i pornografije.

Dušan Šimko, koji je kao student napustio Češku i nastanio se u Švajcarskoj, imao je priliku da se sretne sa cenzurom samo kao konzument literature, a ne i kao pisac.
On je izneo mišljenje da danas postoji novi vid digitalne cenzure na Zapadu koja je neosetna, ali postoji.

Vojko Šindolić, koji je dosta vremena živeo u SAD, naveo je niz primera cenzure u toj sredini, pogotovo 50-ih i 60-ih goidna kada su zabranjivane knjige, omotnice na pločama rokenrola.

Bio je neposredni svedok kako je pesma koju je baš kod njega u Dubrovniku napisao 1981. Alan Ginsberg, "Ptičiji mozgovi", bila proskribovana i na zapadu i na istoku, jer Ginzberg je bio podjednako oštar prema ljudima "ptičijih mozgova", koji su bili na vlasti i u Vašingtonu i Moskvi.

On je naveo još nekoliko poznatih primera javne osude nekih umetnika jer su govorili o homoseksualnosti i drugim, za ondašnje vreme, tabu temama.

David Albahari se pohvalio da lično nije nikada imao problema sa cenzurom, ali da je u Kanadi slušao od svojih kolega o zabrani dobijanja nekih knjiga koje su tamo proglasili subverzvibnim ili nemoralnim.

Albahari je opisao kako je "politička korektnost" postala jedan novi vid cenzure i u kojoj meri su oni, koji su dobili etiketu da su politički nekorektni, bili izopšteni iz društva.

Lengold se osvrnula na probleme pisaca da prevaziđu unutrašnju autocenzuru da bi ušli u prostore slobode, ne obazirući se na tuđa očekivanja, već na ono što oni žele da kažu na svoj način.

Ona smatra da je politička korektnost interesantan oblik postmodernističke cenzure i da toga ima širom zapada.

Šinko je "krivicu" za izvesne oblike autocenzture prepoznao kod pisaca jer su želeli da se dopadnu izdavaču, što je značilo finansijsku dobit i to je taj ekonomski faktor koji navodi pisca na autocenzuru da ne bi dirao u neke strahove društva.