BEOGRAD - Inženjer Dragomir Gavrilović 2002. godine otkrio je tajnu da je Josip Broz Tito, iz tehničkih razloga, sahranjen dva puta - jednom za kamere, a potom i stvarno.
Želja Jovanke Broz da posle 33 godine udovištva počiva u zajedničkom grobu pored svog supruga Josipa Broza Tita, nije bila ostvariva ponajviše iz - praktičnih razloga. Gornja ploča nad Brozovim grobom u kompleksu Kuće cveća u Beogradu, sva u mermeru, teška je devet tona. Mogla bi se pomeriti samo pomoću ogromne dizalice, a taj zahvat nimalo ne bi bio jednostavan, bezbedan, ali ni jeftin.
Prema svedočenju koje je inženjer Dragomir Gavrilović 2002. godine ispričao, ploča nad Titovim grobom bila bi još masivnija da je on uspeo tih majskih dana 1980. godine, kada je trebalo što pompeznije pred očima sveta i domaće javnosti sahraniti maršala SFRJ, da pronađe veći komad mermera. Gavrilović je preminuo pre sedam godina, ali je četiri godine otkrio da je Tito tog 8. maja zapravo sahranjen dva puta.
Januara 1980. godine, kada se Tito razboleo, Gavrilović, koji je izgradio rezidenciju u Užičkoj 15, vilu „Mir“ i još šezdesetak rezidencija i skloništa, ali i rezidenciju iračkog predsednika Sadama Huseina, nekoliko zdanja u Libiji, zatekao se u Engleskoj. Bio je fasciniran odnosom prema znamenitim sunarodnicima. Na nadgrobnoj ploči Viljema Šekspira video je da je uklesano samo piščevo ime, godina rođenja i smrti.
"Dva meseca kasnije, Titu je već bila amputirana noga", prisećao se omiljeni Titov građevinac.
"Zovnem lekare Stankovića i Kičića, a oni mi kažu da je predsednik u komi, da je sve gotovo i da se pripremam za sahranu. Ali, s kim god sam od Titovih bliskih drugova pokušao da razgovaram o izgledu grobnice, svi su se hvatali za glavu i polušapatom mi govorili: „Gavro, ne spominji mi to, molim te.“".
Gavrilović je samoinicijativno iz nekakvog nacrta uzeo mere, angažovao radnike. Počela je izgradnja grobnice.
A, kada je 4. maja spiker RTV Beograd Miodrag Zdravković kroz suze objavio da je Tito umro, počela je Gavrilovićeva bitka s vremenom: za samo 72 sata u Kući cveća koju je Tito za života i pravio s namerom da bude njegov mauzolej, morala se izbetonirati površina od 200 kvadrata u čijem sklopu je bila grobnica, prostor za mimohod i tribine za više od sto svetskih državnika.
Pripremama za sahranu rukovodio je tadašnji generalni sekretar Predsedništva SFRJ, general Ivan Dolničar. Dok su Slovenci glancali „Plavi voz“ za poslednje Brozovo putovanje, Gavrilovićevi radnici padali su u nesvest od iscrpljenosti, ali kada je osvanuo dan sahrane, 8. maj, posao je bio dovršen. Bila je spremna i nadgrobna ploča od aranđelovačkog belog venčaca, teška devet tona sa šekspirovski jednostavnim natpisom: Josip Broz Tito (1892-1980).
"Bilo je jasno da se ona samo pomoću dizalice može postaviti na grob, a tako dugotrajan i neizvestan čin ne bi bio baš efektan pred svetskim kamerama. Odlučili smo da umesto prave nadgrobne ploče stavimo „masku“, takođe mermernu, ali znatno lakšu", svedočio je inženjer Gavrilović.
I dok je zahvaljujući TV kamerama gotovo čitav svet posmatrao sahranu Broza, od koga se tu, u Kući cveća, opraštalo više od stotinu predsednika, na čelu sa Leonidom Brežnjevim i Karterovom mamom, Gavrilovićevi nervi bili su zategnuti kao strune.
"Plašio sam se da se nešto ne otme kontroli, pitao sam se, šta ako sveže zalepljene pločice počnu da otpadaju", prisećao se Gavrilović.
Ipak, sve je proteklo bez neprijatnih iznenađenja. Kada su se kamere ugasile, a državnici napustili kompleks, tačno u 16.30 započet je finiš sahrane. Završni čin izgledao je ovako: sanduk sa maršalovim telom koji je zakovan stigao iz Ljubljane u Beograd, izvađen je iz grobnice, obložen bakarnom maskom i ponovo spušten na dno. Da bi Tito počivao što mirnije, preko sanduka je stavljena betonska ploča, pa na nju navučena ona teška, mermerna.
Gavrilovićevu ispovest i priznanje da je Tito dvaput sahranjen, kao i detalje obe sahrane potvrdio je i general Dolničar u svojoj knjizi „Generalov let“. On je, istina, tvrdio da je mermerna ploča bila teška 12 tona, ali inženjer Gavrilović, koji ju je i odabrao, najverovatnije je raspolagao preciznijim podatkom.
Decenijama posle tog događaja, veoma mali broj ljudi znao je da se Titova sahrana otegla sve do ranih sati narednog jutra.