NAJVEĆA MAŠINA U ISTORIJI: Amerikanci grade veoma Veliki sudarač hadrona
LOS ANĐELES - A mislili ste da Cernovu zver nije moguće nadmašiti!
Kad je Veliki sudarač hadrona (LHC), najznačajnija mašina u istoriji, počeo s radom 2008. godine, fizičari koji se bave česticama bili su ubeđeni da će im ovo svetsko čudo potrajati makar 50 godina, koliko je išlo ispred svog vremena. Samo pet godina kasnije, međutim, posle pronalaska Higsovog bozona, apetiti su porasli: počela je priča o pravljenju mašine koja će zaseniti sve dosad napravljeno u istoriji čovečanstva: Veoma veliki sudarač hadrona (VLHC)!
Nova, superdžinovska struktura sudaraće protone pri oko 100 teraelektronvolti (TeV), nasuprot 14 TeV, koje postiže LHC. Dok Cernova ogromna laboratorija pored Ženeve ima prečnik od 27 kilometara, prečnik novog, gigantskog sudarača čestica bio bi oko 100 kilometara.
- Napravili smo plan, viziju za budućnost - kaže Majkl Peskin, teorijski fizičar sa Nacionalne laboratorije za akceleratore SLAC, koji je 2. novembra predstavio svoj plan savetnicima Vlade SAD.
Budućnost fizike
Pored VLHC, za koji postoji ozbiljno interesovanje i za koji se već odvaja ozbiljan novac, međunarodna naučna zajednica zainteresovana je i za pojačavanje kapaciteta LHC, gde je sad u planu povećanje energije sudaranja protona. Takođe, planira se izgradnja Međunarodnog linearnog sudarača u Japanu, koji bi snopove elektrona sudarao sa snopovima pozitrona, što bi bila odlična dopuna istraživanju posledica sudara protona koji se događaju u LHC i koji će se događati u VLHC. Pored ova tri, još jedan veoma bitan projekat je i istraživanje visokoenergetskih snopova neutrina u Fermijevoj Nacionalnoj akceleratorskoj laboratoriji u SAD.
Bozon inspirisao
Jedan sasvim praktičan razlog za pravljenje superkolajdera jeste pronalazak Higsovog bozona. Iako je ovo otkriće dalo odgovor na mnoga pitanja u fizici, istovremeno je postavilo još više pitanja. Naime, Higsovo otkriće eksperimentalno je potvrdilo da neke čestice imaju masu zbog interakcije s Higsovim poljem, čije postojanje potvrđuju pronađeni bozoni. Novo pitanje koje se postavilo posle ovog otkrića bilo je, međutim, zašto je masa Higsovog bozona toliko velika. Jedan način da se objasni težina ovih čestica jeste teorija supersimetrije, prema kojoj poznate čestice idu u parovima s težim česticama, čije je postojanje moguće eksperimentalno potvrditi samo u mnogo većim sudaračima čestica. Sam LHC nije otkrio nikakav trag koji bi potvrdio teoriju supersimetrije, ali naučnici se nadaju da će VLHC detektovati čestice koje daju veliku masu nekim od poznatih čestica.
Cern, međutim, ne želi da u vrhunskoj eksperimentalnoj fizici prepusti primat Amerikancima. I oni su nedavno otkrili plan da pored LHC izgrade Veliki sudarač hadrona pri veoma visokim energijama, koji bi imao prečnik od oko 100 kilometara, bio bi građen između 2020. i 2035, a koštao bi oko 10 milijardi evra.