Istoričarka Margaret Mekmilan je u Vašingtonu prošle nedelje Srbiju s početka 20. veka uporedila s Iranom „državom - sponzorom terorizma“, a Gavrila Principa s islamskim bombašem samoubicom. Njen nastup dobio je veliki publicitet, jer je reč o oceni oksfordskog profesora i člana Instituta za istorijsku pravdu i pomirenje sa sedištem u Hagu, čijim izvršnim odborom predsedava Ričard Goldston, bivši glavni tužilac Tribunala.
Kvalifikacije su izrečene na promociji knjige „Sprečavanje novog velikog rata: lekcije iz 1914“, što asocira da „srpska opasnost“ po svetski mir još vreba. Sociolozi smatraju da je reč o zloupotrebi naučnog autoriteta radi revizije istorije.
- Ovakva neukusna poređenja nisu ništa novo, pa i nacisti su Gavrila Principa proglasili Jevrejinom i masonom kad im je trebalo. Reč je o staroj habzburškoj matrici po kojoj su Srbi „orijentalni primitivci, zaverenici i kraljoubice“ koji se moraju pacifikovati silom jer su opasnost po mir. Formalni povod za ovakve istupe je stogodišnjica Sarajevskog atentata, a suština je da sile koje su zapalile Balkan devedesetih žele sada da operu ruke, kao Nemačka i njeni saveznici između dva rata - kaže sociolog dr Slobodan Vuković, dugogodišnji upravnik Centra za sociološka istraživanja.
On ističe da je Srbija pogodna da se okrivi jer je mala i siromašna. S druge strane, ona čak i takva predstavlja simbol otpora imperijama.
- Simbol ne može da se uništi vojnim i ekonomskim merama, pa se primenjuje revizija istorije. Još tokom Prvog svetskog rata Nemačka i Austrija stvorile su veliki tim naučnika sa zadatkom da odgovornost za rat svale na Srbiju, a njihove teze slušamo i danas. Ti „naučni autoriteti“ su utvrdili da za Sarajevski atentat odgovornost snose svi Srbi kao „zaverenički narod“, a nedavno i od Martija Ahtisarija slušamo da su „Srbi krivi kao narod“ - objašnjava dr Vuković.
Problem revizionista istorije su svedoci događaja čiji iskazi kvare unapred kreiranu sliku. Naročito ako je reč o važnim ličnostima kakav je bio Leo Pfefer, istražni sudija u Sarajevskom procesu. Revizionisti namerno zanemaruju njegovu knjigu „Istraga o Sarajevskom atentatu“ 1938. u kojoj je kao neposredni svedok razotkrio manipulacije austrougarskih vlasti s ciljem da se Srbija bez dokaza okrivi za rat. Pre svega on objašnjava da „mladobosanci“ nisu bili „velikosrbi“ već idealisti koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni ili Srbohrvati, inspirisani panslovenskim i levičarskim idejama. Ovo delo je utoliko vrednije jer ga je pisao austrougarski činovnik penzionisan 1919. upravo zbog učešća u Sarajevskom procesu, zbog čega je godinama pominjan u najcrnjem kontekstu.
U to vreme Vinston Čerčil je javno osuđivao postavljanje spomen-ploče „varvarinu“ Principu u Sarajevu, a Pfefer je za atentat optužio moćnike iz „ratne struje“ Austrougarske.
- I u vreme istrage sam bio uveren, a i danas, da su određeni krugovi Austrougarske morali pogodovati tom atentatu, koji su onda iskoristili za rat protiv Srbije - tvrdio je Leo Pfefer.
On je isticao čudnu ulogu maršala Poćoreka, koji je posle prvog atentata neobjašnjivo zaustavio Ferdinandovu kolonu i vratio je tačno ispred atentatora Principa.
- Iako me je svetski rat zatekao pri vođenju istrage bio sam uveren i onda, kao i danas, da Sarajevski atentat nije izazvao rat već da je bio samo baklja koja je potpalila složenu lomaču ukrštenih interesa - pisao je Pfefer.
On je otkrio i identitet jednog od najvećih manipulatora istorijom, tajanstvenog nemačkog profesora Farosa, čija je knjiga „zvaničnih stenograma“ sa Sarajevskog procesa 1917. dokazivala da su krivci za rat Srbija, Rusija i francuski masoni. U predgovoru knjige berlinski profesor Jozef Koler je lansirao tezu o kolektivnoj krivici Srba: „Sarajevski atentat nisu izvršili samo atentatori, postojala je cela zaverenička atmosfera jednog naroda u kojoj su oni živeli i disali.“
Kad su pronađeni i 1930. objavljeni pravi stenogrami sa suđenja videlo se da je tiražno delo „profesora Farosa“ falsifikat, a ispostavilo se i da niko ne poznaje misterioznog „naučnika“. Pfefer otkriva da je reč o jezuiti pateru Antonu Puntigamu, koga je zapazio među malobrojnom publikom na Sarajevskom procesu zbog napadnih tvrdnji da su u atentat umešani masoni.
- Isti pater Puntigam je izdao posle rata u Francuskoj obimnu knjigu o glavnoj raspravi o atentatu, u kojoj dokazuje umešanost slobodnih zidara - otkrio je Pfefer. - Tad je utvrđeno da je Puntigam dobio od zvaničnika dokumentaciju o atentatu, a po objavljivanju knjige pod pseudonimom Faros austrougarski car Karlo ga 1917. odlikuje Ordenom ratne krune.
Ipak, šteta se nije mogla ispraviti jer su nacisti koristili Puntigamov falsifikat za dalje fabrikovanje optužbi.
- Opšte je poznata stvar da je ubica nadvojvode Franje Ferdinanda i njegove supruge Jevrejin i mason tj. slobodni zidar Gabrijel Princip. On je sa svojim drugovima i saučesnicima pripadao zloglasnoj jugoistočnoj evropskoj organizaciji „Narodna odbrana (Crna ruka)“, tajnom beogradskom okruženju koje je kao i sva tajna udruženja balkanskih država bilo u najneposrednijoj vezi sa Rimom i Parizom. Do današnjeg dana sva ova udruženja nisu ništa drugo nego filijale lože Velikog Orijenta u Parizu - objavio je tiražni „Folkišer beobahter“, zvanični list Hitlerove stranke, 8. januara 1936. u tekstu „Slobodno zidarstvo u istoriji“. Ove besmislice dve godine kasnije ponavlja i nacistički list „Šturmer“ (jurišnik).