PROČITAJTE: Potresno pismo đaka u kojem je kroz uspeh srpskih košarkašica opisao život u Vukovaru
VUKOVAR - Učenik Osnovne škole "Siniša Glavašević" iz Vukovara S. Š. opisao je u svom školskom zadatku uspeh košarkašica Srbije koje su minulog leta upravo u Vukovaru osvojile bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu u juniorskoj konkurenciji.
Školski zadatak učenika S. Š. iz Vukovara na temu "Naš podeljeni grad" prenosimo u celini.
"Rođen sam u Osijeku, odrastam u Vukovaru... Kad sam imao 4 – 5 godina video sam u našem gradu napuštene i porušene kuće, oštećenu cestu. Na moja pitanja roditeljima dobio sam odgovor da je deset godina pre mog rođenja u našem gradu bio rat.
Naravno da su se u mojoj glavi vrtile razne slike, jer gledao sam ja već dosta raznih crtanih filmova o likovima iz grčke mitologije, ali i o onim nestvarnim likovima Nindža kornjačama, Pokemonima i sličnim. Video sam loše i dobre, razne borbe mačevima, pobede i poraze tih junaka. Moja pitanja su se nastavljala. Roditelji su odgovarali na njih i shvatio sam da je pre mog rođenja postojala jedna zajednička država u kojoj su živeli 6 naroda koji su se podelili, i tada se dogodio rat.
Pošao sam u školu koja se zove Siniša Glavašević, saznao sam da je Siniša novinar koji je u tom ratu poginuo, ubijen je na Ovčari. Znam da su ga ubili Srbi, loši Srbi, jer je bio zarobljen, bio Hrvat i bio je u tom ratu na strani Hrvatske.
Kršten sam kao mala beba, naučio sam „Oče naš“ još u vrtiću, mama mi je Sremica, otac mi je pola Sremac, pola Srbijanac jer mi je baka po ocu rođena u blizini Loznice, pripadam srpskom narodu koje živi u Hrvatskoj.
Igrajući se sa drugom decom od malena poznam decu koji su hrvatskog porekla. Na našem zajedničkom igralištu između zgrada uvek sam čuo vesele dečije glasove, smeh i ponekad plač malenih kad ih mame vode kući na kraju dana.
U našoj školi pola dece ide u školu po hrvatskom programu, a pola dece po „srpskom“ programu, oni pišu latinicom, mi ćirilicom i latinicom, oni uče hrvatski, mi hrvatski i srpski, oni uče rimokatoličku veronauku, mi pravoslavnu. Navikao sam se na to da imamo predmet više, da se srećemo u međusmenama, da u vreme nekih proslava kao dan sporta budemo zajedno, a da na neke priredbe dolazimo odvojeno.
Ovo leto u našem gradu desio se jedan događaj koji je sve promenio. Evropsko prvenstvo u košarci za devojke do 18 godina. Pored ostalih ekipa takmičila se i ekipa Srbije. Nikad nisam bio na utakmici. Otišao sam na utakmicu, naravno ne sam, na prvu utakmicu me je odveo otac, a na sledeće išli smo moja sestra, mama i ja.
Devojke su pobeđivale, prvo Grčku, zatim ostale ekipe. Navijalo se, pevalo, grizli su se nokti kad je rezultat bio tesan...
Onda je došla utakmica sa Švedskom, sa druge strane terena na tribinama drugi navijači, poznata i nepoznata lica. Počela je utakmica, sviraju se himne i onda povici: „Ubij Srbina, Srbe na vrbe,...“ ne znam više, uplašeno sam pogledao mamu. Trajalo je to desetak minuta, policija je izvela navijače sa druge strane. Utakmica se završila. Ispred dvorane policija, policija i još policije, sa druge strane povici „Četnici i psovke...“
Polako smo peške išli kući. Mržnja sine moj, mržnja je to što si čuo rekla je moja majka.
Evropsko prvenstvo se završilo, odgledali smo sve utakmice, Srbija je osvojila bronzu. Svaka sledeća utakmica ličila je na onu sa Švedskom, naše navijanje, policija oko nas i ružne reči u daljini.
Ponos koji sam osećao kad su mlade devojke mog naroda dobile medalju uvek ću pamtiti.
Od tada znam da se naš grad deli na obične ljude i ljude koji mrze druge.
Ipak na pitanje mojih roditelja gde bi želeli živeti i seka i ja rekosmo: „Ovde, ovde nam je najlepše!“"
Srbija je na Evropskom prvenstvu osvojila bronzanu medalju pošto je u poslednjoj sekundi meča za treće mesto stigla do pobede nad Holandijom 57:56. Celo prvenstvo u Hrvatskoj obeležila je velika podrška srpskom nacionalnom timu navijača iz Vukovara iz okoline.