Prema jednoj anketi, tri četvrtine Nemaca kazalo je da želi da Volfgang Šojble ostane ministar. Savezna kancelarka Angela Merkel, verovatno je uvažila volju birača, a na kraju krajeva ministar finansija je važna karika u kancelarkinom – sada već - trećem kabinetu.
"U međuvremenu sam u godinama i u jednoj političkoj situaciji, da zaista imam veliku dozu unutrašnje slobode. Ne moram više ništa da budem, ne moram više mnogo da se dokazujem“, rekao je nedavno o sebi Šojble u jednom intervjuu.
Šojbleu je jasno da je to njegov poslednji mandat u političkoj karijeri. Želja da preuzme jednu od najviših funkcija, premijersku ili predsedničku, kojima je stremio, ostaće neostvarena. Upletenost u jednu aferu sa finansiranjem stranke, pre trinaest godina, snažno se odrazila na njegovu političku karijeru. Umesto njega, na čelo partije i vlade došla je Angela Merkel.
U javnosti je Šojble oduvek bio lojalan prema njoj. Najpre kao ministar unutrašnjih poslova, a zatim i kao ministar finansija, koji poslednjih godina ima zadatak da sačuva evrozonu, bez velikih rizika za nemačke porezne obveznike.
Na zadatku sa veseljemI posle 41 godinu u Bundestagu i raznim rukovodećih pozicijama u stranci i vladi, Šojble još uvek ima mnogo snage.
"Radim to, zato što to radim sa zadovoljstvom, a ne zato što me je neko prisilio. Zahvalan sam kada mi se pruži šansa. Za to mi i naporna funkcija ministra finansija pričinjava zadovoljstvo, posebno zato što mi danas u Evropi naravno imamo centralnu ulogu, mi ministri finansija. A pre svega nemački ministar.“
Zadatak Volfganga Šojblea sada će biti da obezbedi novac za projekte vredne milijarde evra, koje su koalicionim ugovorom dogovorile vladajuće stranke CDU, CSU i SPD. Kao ministar finansija on ima pravo da uloži veto kolegama u kabinetu. Šojble se protivi povećanju poreza, što mu nemački građani doduše ne veruju. Prema podacima jedne ankete, većina ispitanika smatra da će porez kad tad morati da se poveća kako bi mogli da se izfinansiraju novi projekti.
Volfgang Šojble kaže da mnogi ne shvataju njegov ironični humor. On zna da bude veoma grub i težak. Na prijateljstvima je štedljiv. Kancelarki i nakon toliko godina zajedničkog rada i dalje persira, kao i predsedniku sestrinske bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU), Horstu Zehoferu. Šojble je lojalan ali nije tip ortaka.
"U svom dugom životu sam naučio da su lični odnosi i uzajamno poštovanje nešto drugo od političkog suparništva. To je kao sa dva fudbalera: kada igraju jedan protiv drugoga onda se posvete igri, ali i pored toga mogu da budu prijatelji. Ali barem ne bi trebalo da budu neprijatelji. Ja poštujem druge.“
Kada je 2010. godine javno oštro kritikovao svog portparola izgubio je mnoge simpatije. Pre tri godine ovaj političar – na kojeg je pre 23 godine pokušan i atentat – teško je oboleo. Nekoliko puta je morao u bolnicu, delovao je razdražljivo i dotučeno. O njegovom povratku na ministarko mesto samo se spekulisalo. Iz takve teške situacije Šojble se ponovo izdigao. Zdravstveno stanje mu je danas dobro. Ljubitelj fudbala i dalje je oduševljen minhenskih Bajernom, SC Frajburgom i naravno Evropom.
Odrastao je u posleratnom periodu u nemačko-francuskoj pograničnoj oblasti i već decenijama se zalaže za produbljivanje evropske integracije. Njegov cilj je evropska savezna država.
"Mi moramo korak po korak da jačamo naše zajedničke institucije. To je naš zajednički interes, ali to je moguće samo u onolikoj meri, koliko smo u stanju da u to ubedimo stanovništvo, kod kojeg postoji mnogo otpora“, kazao je Šojble za Dojče vele. Kriza, kakva je trenutna dužnička kriza u Evropi zaoštrava stvari:
"Ukoliko padnemo, izgubićemo mnogo. To znači, evropsko ujedinjenje je najbolje što su Nemci postigli nakon Drugog svetskog rata“.
Kao zagovornik stroge politike štednje u zemljama pogođenim krizom, nemački ministar finansija postao je izrazito omražen poslednjih godina u južnoj Evropi. Grci su ga recimo proglasili za krivca zbog ekonomske krize koja je pogodila njihovu zemlju, smatra poslanik u parlamentu EU Jorgo Hacimarkakis.
Još četiri godine Volfgang Šojble će biti posvećen spasavanju evra kao i teškim pregovorima sa Grcima, Kipranima ili Špancima, ali to nije vrhunac njegove političke karijere. On se dogodio mnogo ranije, kada se Nemačka ponovo ujedinila.
"I dalje verujem da je to vreme 1989. i 1990. godina, kada je pao zid i kada sam kao ministar unutrašnjih poslova radio na ugovoru o ujedinjenju – da je to nekako bila najveća stvar.“