Reditelj Kokan Mladenović ima sjajnu godinu iza sebe.
Njegove predstave „Zona Zamfirova“ i „Opera ultima“ osvojile su čak 28 nagrada. Pre sedam dana uručeno mu je godišnje priznanje Pozorišta na Terazijama, a kao kruna sezone izveden je autorski projekt „Slučajevi - Lost in Serbia“, koji je radio s mladim glumcima povodom 55 godina omladinskog teatra Dadov.
- Mlade glumce krasi potpuna posvećenost i iskrenost u onome što rade. Predstava na kojoj sarađujemo je rezultat njihovih generacijskih stavova o beznađu koje ih okružuje, o raspadu svakog sistema vrednosti, autoriteta i ideala. Bez ikakve scenske laži i isprazne artificijelnosti, oni govore svoju priču - o još jednoj izgubljenoj generaciji. Ako napomenemo da je barem polovina te dece rođena posle 5. oktobra 2000. godine, u „novoj, demokratskoj“ Srbiji, stid pred onim što smo im ostavili kao breme naših grešaka postaje još veći.
♦ Kakve vas uspomene vežu za Dadov?
- Dadov je moja prva beogradska pozorišna ljubav. Bez obzira na to što Nušić mudro kaže da su“prve ljubavi opasne samo kad su i poslednje“, Dadov i ja već više od dve decenije nalazimo dodirne tačke i uživamo u onome što pružamo jedno drugom. To je mesto na kojem se i dalje najlepše igram pozorišta i gde crpim mnogo pozitivne energije, koja mi omogućava da preživim surovu stvarnost profesionalnog teatra.
♦ Na kojim projektima ćete raditi u 2014. godini?
- Početkom marta u Kruševcu latiću se svoje prve režije jednog Nušićevog dela. Biće to „Dr“, naizgled komedija, koja govori o devalvaciji znanja, kupovini diploma, društvu prevaranata koje misli da se novcem može imati sve, jednom reči, govori o Srbiji danas, zemlji estrade i „megatrendizacije“ i „singidumizacije“, da se pesnički izrazim - „vaskolike pameti“. Posle toga iznova krećem za Rijeku, pa u Split, nakon čega slede novi pozorišni poslovi sa mađarskim i rumunskim ansamblima. Beograd može da odahne. A i ja sa njim.
♦ Po čemu ćete pamtiti godinu koja je iza nas?
- Sezona koja je za nama, meni lično, bila je jedna od najuspešnijih u mom pozorišnom životu. Imao sam sreću da gotovo godinu dana odsustvujem iz Beograda i režiram predstave sa mađarskim, slovenačkim, rumunskim i hrvatskim glumcima. Gradovi u kojima sam boravio i ljudi koje sam upoznao omogućili su mi da iznova živim u svojoj domovini, Jugoslaviji, i potvrdili su moje uverenje o nedeljivosti jugoslovenskog kulturnog prostora. Sa druge strane, učmalost pozorišnog Beograda, istrošenost modela po kojem funkcioniše naša kultura i tužni zaokret udesno naših pozorišnih repertoara naučili su me da čovek ne mora nužno da se raduje povratku kući.
♦ Da li ćemo neku od predstava koje ste tamo radili videti u Beogradu?
- Verujem da će početkom februara na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta gostovati „Opera ultima“ iz Novog Sada i da ću sa ponosom gledati kako veliki glumci poput Arona Balaža, Emine Elor, pa sve do najmlađih članova „Ujvideki sinhaza“ igraju predstavu koja govori o velikoj moći umetnika da odgovore na nemoguće zadatke i o suštinskoj nemoći pozorišta da promeni ružni okvir sveta.
♦ Da li ćete konkurisati za mesto upravnika Ateljea 212, jer Ivana Dinić ide u penziju?
- Mislio sam da je ovo intervju, a ne skrivena kamera.
Kraj
„KOSA“ JE RAZBUKTALA PLAMEN POBUNE
♦ Ima li šanse da ponovo vidimo na nekoj sceni mjuzikl „Kosa“?
- Neke predstave, kao i neke ljubavi, treba završiti kada su najlepše, pre nego što se izrode u svoju suprotnost. Predstava „Kosa“ razbuktala je plamen pobune jedne nove generacije i verujem da je dobro što je njen pozorišni život završen dok je još imala snage da nas ogreje.