PANČEVO - Rikošetirani metak u obračunu kriminalaca prvog dana leta 2002. bebu iz Pančeva pretvorio je u invalida. Aleksandar Ljubičić danas ima 12 godina. Živi s oštećenim vidom i teško pokreće levu stranu.
- Nikada se neće oporaviti. Nikada. Ali, mi se ne damo, pokušavamo da živimo normalno - objašnjava Miroslav Ljubičić i uzima u zagrljaj sina Acu.
- Šetali smo. Aleksandar je bio u kolicima. Imao je tek sedam meseci - sa mukom se seća Ljubičić.
Mir na šetalištu prekinula su tri hica.
- Jedan metak je rikošetirao. Pogodio je u glavu našu bebu - navodi majka Ljubica.
Miroslava nikada neće zaboraviti taj prizor. Aca je bio obliven krvlju. Rana iznad slepoočnice. Kolica u krvi.
- Prošle su godine, ali tu scenu i pored pokušaja da zaboravimo - ne možemo - dodaje otac.
Metak mu je prirodnim putem iz glave skliznuo u stomak. Zrno kalibra devet milimetara bilo je 12 dana između njegove usne i nosne duplje. A, onda, počeo je novi pakao. Miroslav nerado priča šta su sve preživeli u poslednjih 12 godina. Usledile su operacije, terapije, putovanja po Srbiji.
- Aleksandar je prvo preživeo tešku operaciju na mozgu. Potom su usledile još dve. Oštećen mu je vid na desnom oku i teško pokreće levu stranu tela. Novac smo jedva skupljali. Svakodnevno smo putovali za Beograd, kod lekara, na terapije - objašnjava Miroslav.
Porodica se u strahu zatvorila u četiri zida. Dugo su se pribojavali gužve i galame. Iza njih je bezbroj neprospavanih noći. Svakog sekunda su se bojali za život sina, šta će ih pitati kad poraste... Srećom, imali su podršku prijatelja, rodbine.
- Sada, 12 godina kasnije, idem u školu, bavim se sportom, igram se s drugom decom. Ali, tragovi ranjavanja su ostali i nikada se neću potpuno oporaviti - ističe Aleksandar Ljubičić.
Ljubičići su i danas pod stresom kad čuju petardu, iznenadnu buku ili škripu guma. I dalje ih strah drži u okovima.
Hapšenje ubice Vladimira Jorge dalo je nadu porodici Ljubičić da je pravda spora i, ipak - dostižna. Ali, Miroslav Ljubičić kaže da niko ne može da nadoknadi ono što su preživeli te letnje noći.
- Dolazio sam na suđenja. Šta da kažem za Jorgu? Rečima ne mogu da opišem šta sam osećao kada sam ga video u sudnici posle toliko godina. Gorčina, ljutnja, strah, pomešane emocije. Još nismo odlučili da li ćemo Jorgu goniti privatno - kaže otac ranjenog dečaka.