Priče i svedočenja o iskustvima ljudi koji dožive kliničku smrt su različita. Jedna od majki čiji je sin doživeo kliničku smrt ispričala je svedočenje svog četvorogodišnjeg mališana o iskustvu koje im je svima promenilo život.
Sve je počelo tokom jedne od zabava pored bazena.
"Pošto smo smestili svoje petoro dece, moj suprug i ja smo seli da jedemo. Kenedi, naš četverogodišnji sin, sedeo je na svom peškiru na par koraka od nas.
Kad sam svoju hranu već napola pojela, primijetila sam da Kenedi više nije bio tu. Odmah sam otišla do bazena i nisam ga videla. Pregledala sam predeo oko bazena tražeći njegov mali crveni kupaći kostim. Nije mi palo na pamet da pogledam na dno bazena. Uputila sam se prema prednjem delu kuće misleći kako bi ulica bila sledeće najgore mesto gde bi on mogao da bude.
Vratila sam se i rekla Krejgu da ne mogu da pronađem Kenedija. Odjednom smo začuli našeg desetogodišnjeg sina Jakoba koji je vikao: "Tata, tata, Kenedi je bio na dnu bazena!" Začula sam nekoga kako viče, "Zovi Hitnu pomoć".
Potrčala sam prema bazenu i još i sada me srce boli od onoga što sam videla. Tamo je na betonu ležalo moje dete, moj Kenedi. Bio je slab, nabreknut tako da je izgledao duplo veći, a boja kože mu je bila bolesno sivo plava. Uskoro su stigla i kola hitne pomoći.
Kada su Kenedija doveli u bolnicu, stavili su mu neke cevčice u pluća. Ona su bila naduta i grčila su se i ispravljala, a to je bio znak oštećenja na mozgu.
Pedijatar me je odveo na stranu i objasnio mi koliko je situacija bila mračna i da će Kenedi verovatno imati ozbiljno oštećenje na mozgu, ako uopšte bude preživeo.
Sledećih nekoliko dana svelo se na čekanje i molitvu. Tačno nedelju dana nakon nesreće, Kenedi je bio otpušten iz dečje bolnice. Dete koje je trebalo da umre, ili u najmanju ruku da ima ozbiljne povrede na mozgu, napustilo je bolnicu na ramenima svoga dede.
Priča o Kenedijevoj nesreći i izlečenju samo za sebe već je čudo. Ali ima toliko više od toga.
Očajnički sam želela da znam kako je Kenei dospeo na dno tog bazena. Zašto ga nisam bolje pazila? Osećaj krivice mi je izjedao savest.
Kada je Kenedi bio u stanju da ponovno govori, rekla sam: "Dugo si spavao, nedostajao si mi. Šta si radio?" Odgovorio je: "Anđeo me je podigao i leteli smo. Leteli smo kroz zidove, oblake, i proleteo sam kroz tebe, mama".
Upitala sam ga kako je anđeo izgledao. Rekao mi je da je anđeo imao dugačku belu odeću, da su oni potom odleteli na nebo i da su tamo bila vrata koja su bila prekrivena draguljima. Ispričao mi je da kada su otvorili ta vrata, tamo je padao sneg.
Kenedi mi je rekao da ga je Isus držao i da je tamo bilo puno anđela. Takođe mi je opisao da je video vulkan.
"Bilo je ljudi u vulkanu, tamo je sa njima bio i zmaj, i oni su bili tužni, a bilo je i vatre oko celog vulkana", ispričao mi je.
Dok mi je Kenedi sve ovo opisivao, stalno sam ga zapitkivala da li je bio uplašen.
"Ne, bio sam s Isusom i ujakom Markom, i stajao sam na staklu; bio sam nevidljiv", rekao je.
Pitala sam ga kako se vratio nazad, a on mi je rekao da ga je ujak Mark gurnuo, a sa anđelom je doleteo natrag. Na kraju sam ga samo pitala da li bi jednog dana voleo da se vrati natrag na nebo, a on je rekao: "Da, ali Isus dolazi natrag ovde".