ENGLESKA - Za velikog Boškovića znalo se širom Evrope, pre svega kao tvorca nenadmašnog dela “Teorija prirodne filozofije”. Znalo se i da je bio sjajan pesnik, ali tek zahvaljujući autobiografskoj knjizi “Moj život i moje doba”, engleskog slikara Džošue Rejnoldsa, saznali smo da se bavio i pravim engleskim duhovima!
Rejnolds Ruđerov boravak u Engleskoj spominje po jednom detalju, a to je njihov zajednički susret s – engleskim duhom.
Te mračne letnje noći prema londonskom predgrađu kretala se kočija sa petoricom putnika. Cilj im je bio da u jednoj napuštenoj kući provere koliko su teorije o “engleskim duhovima” održive. Međutim, već kada se kočija sa neobičnom “ekspedicijom”, zaustavila pred kućom sa spuštenim kapcima, u pustoj ulici koja je ostavljala sablasan utisak, dvojica putnika su odustala od daljeg učešća u predstojećem “eksperimentu”.
Džošua Rejnolds, Ruđer Bošković i pisac Edmund Bjurk, bili su odlučni da stvar isteraju do kraja. Džošua je prišao masivnim vratima i tri puta udario metalnim obručem.
“Udarci su odjeknuli pustom ulicom. Nekoliko minuta vladao je mir, da bi se potom, uz škripu nepodmazanih šarki, teška vrata otvorila. Pred njima nije bilo nikoga!”
Troje radoznalih prijatelja ušli su u stari, prašnjavi salon u kome gotovo da i nije bilo nameštaja. Samo nekoliko stolica, dva stara stola...i kraj kamina, koji očigledno odavno nije korišćen, buldog koji je dremao, ne obraćajući pažnju na goste.
Džošua je, zatim, kako to piše u svojoj autobiografiji, stavio na sto svećnjake, pištolje i svoj sat. Zapalio je po tri sveće na oba stola i postavio ih u obliku jednokrakog trougla da bi zatim zamolio Ruđera i Bjurka da provere jesu li vrata zaključana i da li je rešetka na prozoru zatvorena. Posle toga, seli su sva trojica, opet praveći neku vrstu jednokrakog trougla (trougao između ostalog simbolizuje i trojstvo svemira: nebo – zemlja – čovek; čovek kao telo – duša – duh).
Prošla je, međutim, i ponoć a da se ništa neobično nije desilo. Ruđer je već na to upozorio Džošuu, ali je ovaj predložio da natave da čekaju. I tačno u pola jedan, pripoveda dalje Rejnolds, sva trojica su osetila iznenadno strujanje hladnog vazduha.
U tom času sveće su se gotovo ugasile, plamen je treperio i povijao se. Nekoliko sekundi kasnije sve je postalo normalno, kao da se baš ništa nije desilo. Ipak, na stolu više nije bilo ni pištolja ni sata. U tom trenu začulo se cviljenje psa koji je trojicu prijatelja posmatrao sav nakostrešen, otvorenih čeljusti iz kojih mu je kapljala pena.
Nekako istovremeno, na ulaznim vratima, odjeknula su tri jaka udarca. Na treći udarac sve sveće su se ugasile, iako nije bilo nimalo vetra. U prostoriji je zavladao potpuni mrak i apsolutna tišina, koju je narušio jedino Džošuin glas:
“Nije me strah”! Zatim su isto izgovorili i Bjurk i Ruđer...
A onda, Ruđer više nije mogao da izdrži. Skočio je sa stolice, pomakao stare zavese sa prozora, širom otvorio kapke i u sobu je ušla mesečeva svetlost.
Prozoru je prišao i Bjurk, a u istom trenutku prenuo ih je Džošuin krik. Okrenuli su se i ugledali ponovno upaljene sveće, a na stolu pištolje i sat. Ali, uz stari kamin ležao je buldog sa isplaženim jezikom i staklastim pogledom. Bio je mrtav.
Sutradan, u salonu zajedničkog prijatelja lorda Kamondejla na poslepodnevnom čaju, zatekla su se i trojica “neustrašivih”.
I dok su Džošua i Bjurk detaljno opisivali što se događalo protekle noći, Ruđer je sve vreme, sasvim ozbiljnog izraza lica, jednostavno ćutao.