Stepa Stepanović je zbog zasluga za prvu savezničku pobedu u "Velikom ratu" – Cersku bitku, postao tek drugi vojnik koji je u Srbiji dobio čin vojvode. Zaslužan je i za brz proboj solunskog fronta i izbacivanje Bugarske iz rata.
On je u dugo zasluženu penziju otišao dve godine posle veličanstvenog proboja Solunskog fronta i kraja Prvog svetskog rata. Osim porodične kuće u Kumodražu gde su mu braća živela i bavila se zemljoradnjom, vojvoda nije posedovao nikakvu drugu imovinu.
Odbivši mnoge poklone i privilegije, po penzionisanju je živeo u kući svog tasta Veselina Milanovića u Čačku.
Savremenici su zabeležili da Stepa Stepanović nije trpeo bilo kakve povlastice. Živeo je i radio pod parolom "otadžbini se daje sve, a od nje se ne uzima ništa".
Onda možda ni ne čudi priča o vojvodinoj prvoj penziji koju su zabeležile tadašnje novine.
Naime, Stepa Stepanović svoju prvu penziju nije ni primio! Kada je poštar došao da mu je uruči, vojvoda ga je jednostavno posalo nazad sa naredbom da se penzija smanji jer je ... prevelika!
Kao srpskom vojvodi i istaknutom ratniku u svim dotadašnjim ratovima, Stepi Stepanoviću je pripala državna penzija u vrednosti od 3.000 tadašnjih dinara.
"Mangupi! Mangupi! Hoće da upropaste državu! Vraćaj pare, momče! Neka bar prepolove, šta bi s tolikim parama!?", zabeleženo je da je rekao Stepa Stepanović i poslao natrag zbunjenog poštara.
Tri hiljade dinara je u to vreme bila velika suma. Na primer, za hiljadu dinara je mogao da se kupi par najboljih volova, a za jedan dinar - sedam jaja!
I tako je vojvoda vratio penziju. Smatrao je da mu tolika suma ne priliči. Primio ju je tek kada su je prepolovili.
Do kraja života je živeo kao skroman čovek. Sam je za života podigao sebi grobnicu na čačanskom groblju, supruzi ostavio novac za troškove pogreba, pripremio sebi uniformu, obući i ordenje sa kojim će ga sahraniti.
Vojvoda Stepa Stepanović je umro 27. aprila 1929. godine. Kažu da je poslednje što je rekao bilo: "Polazite napred!"