Neke stvari u životu ipak ne mogu da se predvide. O tome bi puno mogao da kaže Brazilac Argemiro dos Santos.
„Svako ko kaže da mu je ceo život od rođenja bio sjajan laže. Svakome se nešto ružno desilo u životu“, reči su danas 89-godišnjeg vitalnog starca.
Nadrealna priča o Brazilcu počinje 30-tih godina prošlog veka. Na jednoj skoro pa izolovanoj farmi, smeštenoj u brazilskoj džungli 160 kilometara zapadno od Sao Paola, pozirao je fudbalski tim. Sve deluje sasvim uobičajeno osim jedne stvari - nacističkog simbola svastike na zastavi kluba.
U to vreme nacizam doživljava svoj uspon u Nemačkoj i širom Evrope. Međutim, on se nikada nije primio u Brazilu gde nacistička čizma nikada nije kročila, niti se zemlja saživela sa porukama Novom svetskog poretka oličenog u liku i delu Adolfa Hitlera. Međutim, istorija nas uči da Brazil nije samo zemlja fudbala, sambe, kafe, karnevala i lepih devojaka. Naime, u predvečerje početka Drugog svetskog rata Brazil je bio u vrhu liste ekonomskih partnera Nemačkog Rajha, a imao je i najveću fašističku stranku van Evrope sa više od 40.000 članova.
Stoga i ne čudi užasna priča o pomenutom ranču. Farma je u to vreme bila u vlasništvu Rohasa Mirande, bogatog brazilskog industrijalca iz Rio de Žaneira. Trojica članova te porodice, otac Renato i sinovi Osvaldo i Otavio bili su gorljivi članovi strane "Acao Integralista Brasilieira", radikalne desničarske strane bliske nacistima.
Na toj farmi su često držali političke skupove, ali ono što je za javnost interesantnije, bila je i neka vrsta radnog logora za beskućnike i napuštenu nebelačku decu.
Jedan od prvih siročadi koji je prisilno odveden na farmu bio je Alojzio da Silva, danas 90-godišnji starac.
"Rohas Miranda poslao bi svog vozača, koji bi nas stisnuo uz zid. Od 20 dečaka, obično bi uzimali 10. Obećavao nam je sve, nudio nam svet na dlanu. Pričao nam da ćemo moći da igramo fudbal, da jašemo konje. Ali ništa od svega toga nije bilo tako. Nas desetorica smo morali da šišamo travu i čistimo farmu. Bila je to prevara", ispričao je Da Silva za Bi Bi Si.
Deca su bila predmeti iživljavanja čuvara koji su ih udarali s "palmatoriom", nekom vrstom manjeg vesla s rupama koje su redukovale vazduh i pritisak, te time pojačavale bol pri udarcu. Nisu ih oslovljavali po imenima, isključivo po brojevima. Da Silva je bio broj 20. Takođe, čuvari su koristili i pse pazeći da slučajno zarobljena deca ne pređu dopuštenu liniju kretanja.
Jedan od preživelih je i naš junak, pomenuti Argemiro dos Santos.
"Mrzili su tamnoputu decu. Kazne su bile stravične. Od izgladnjivanja do udaraca palmatoriom. Bolelo je užasno.
Takođe, na zidovima su visile slike Hitlera i morali smo da salutiramo kada prolazimo pored njih. Iskreno, ja nisam razumeo puno od svega toga."
Jedina zabava zarobljenoj deci bile su fudbalske utakmice koje su igrali protiv ekipa s ostalih lokalnih farmi. Sa jedne od njih i potiče slika sa svastikom.
Dos Santosu je pošlo za rukom ono što nikome više nije. Pod okriljen noći pobegao je u Rio. Imao je svega 14 godina tada. Počeo je da radi kao ulični prodavac novina, a kada je Brazil 1942. godine objavio rat Nemačkoj, Santos se pridružuje brazilskoj mornarici.
Danas, Santosa mnogi poznaju pod nadimkom "Mornar". No, ono zbog čega je čak i slavan širom Brazila je činjenica da je upravo on bio jedan od najvećih brazilskih veznih igrača u 40-im godinama, igrajući za nekoliko najtrofejnijih brazilskih klubova.
"U to vreme Brazil nije poznavao profesionalizam. Svi smo mi igrali amaterski. Igrao sam za Botafogo, Fluminese, Vasko de Gamu. I ja i svi moji saigrači smo bili prodavci novina i čistači cipela."
Santos živi mirnim i povučenim životom u Giljermini, na zapadu Brazila sa svojom suprugom.
"Obožavam da sedim na svojoj verandi i sviram svoju trubu, uživam u hladnom pivu. Imam gomilu prijatelja koji me posećuju i s kojima se družim. No, uspomene na farmu i na sve što sam tamo proživeo nikad neće nestati ni izblediti", završava Dos Santos.