U zeničkom naselju Hamida godinama traje netrpeljivost između prvih komšija Mladena Mitrovića i Jovanke Krsmanović. Ovih dana ponovo se “rat” rasplamsao. Mladen je ogorčen i tvrdi da mu Jovanka radi o glavi. Za spor Mitrovića i Krsumovića zna celo selo, ali se niko ne usuđuje prokomentarisati bilo šta. Neće, kažu meštani, da se zamere sa komšijama.
Sukobi između Mitrovića i Krsmanovića počeli su u augustu 2000. godine. Mladen je optužio Jovankinog muža Mirka da mu je, dok je on u minulom ratu bio u izbeglištu u Hadžićima i Bratuncu, uzurpirao put koji prolazi ispred njegovih i završava se pred vratima Krsmanovićevih. Kako spor nisu mogli da reše dogovorom, celi slučaj je završio pred Kantonalnim sudom u Zenici. Sud je presudio u Mladenovu korist.
Od tada počinju nove Mladenove muke. On tvrdi da mu je komšinica počela da se sveti crnom magijom i skoro mu je uništila život.
- Nisam odmah bio svestan da mi je ona “naručila” tegobe. Uvek bih osećao gušenje u prsima. Nešto mi nije dalo da dišem... Mislio sam da je to od umora ili sekiracije pa o tome nikome nisam pričao. A i bojao sam se da mi se majka ne uplaši. Međutim, ubrzo su se noću počele dešavati čudnije stvari. Nešto mi je dolazilo u sobu. Pojavilo bi se, negde iza ponoći, "prikovalo" me za krevet a onda me počelo gušiti. I sve dok, nekim neartikulisanim zvukovima, ne bih počeo da vrištim toliko glasno da i majku u drugoj sobi probudim, ne bi me puštalo – priča Mladen.
Sve do nedavno ove svoje tegobe je pripisivao noćnim morama, ali nakon što je Jovanku zatekao u svojoj kući, iako ne govore, sve mu je jasno.
- Jesenas me probudio stisak u prsima. Pokušao sam da skočim iz kreveta, ali nisam mogao. Kada sam progledao, video sam Jovanku nasred sobe. U panici i u strahu nekako sam uspeo da je dohvatim levom rukom za lakat ali mi je brzo iskliznula, za dlaku mi je izmakla. To veče je, kako ja znam, trebala biti na poslu. A osim toga, i da nije, prozori i vrata na kući su bili dobro zatvoreni tako da nikako nije mogla da uđe. Kako se stvorila u mojoj sobi i kako je pobegla, ja ni danas ne znam - priča Mladen.
Kaže da se nakon te večeri poverio komšinici Hani i zamolio je da Jovanku upozori da ga ostavi na miru.
- Nakon toga, više se nije pojavljivala, ali su počele da mi se priviđaju druge stvari. Danas čujem neke ljude, neke zvukove, ne mogu da zaspim... Noć mi je najgora. Iskren da budem, ja se te žene plašim. Kad god pričam o njoj, desi mi se nešto loše... Ne znam koliko ću još dugo moći da izdržim – očajan je Mladen.
O svemu se, priča, posavetovao i sa psihijatrom u zeničkoj bolnici, ali su mu lekari rekli da oni u bolnici nemaju adekvatnog leka za takve stvari, te da pomoć traži kod starih nena i ljudi koji se bave takvim stvarima. Ipak, Mladen kao radnik na čekanju u zeničkoj “Željezari” nema primanja, pa bi za njega to predstavljalo pravi luksuz.
Njegova komšinica Jovanka Krsmanović kompletnu Mladenovu priču smatra glupostima.
- To je za mene glupa priča i nije istina. Sa crnom magijom nemam nikakve veze. Čak, ja u to i ne verujem. Mi se sporimo oko puta, a za ostalo ne znam. Ja sam ozbiljna žena, imam muža, posao, sina i udatu ćerku. Nikada nisam imala problema sa zakonom, niti sam njemu stvarala probleme. Ja samo hoću da koristim zajednički put. Njegova majka me uvek pozdravi, njegova sestra kad god dođe u selo iz Sarajeva, lepo se javi. A on…? Bože sačuvaj! Mladen je ogorčen. Veli da je imao i nekoliko fizičkih napada. Uz sve to pronalazio je oko kuće razne vradžbine.
- Pre nekoliko godina sam našao trougaoni smotak u štoku prozora svoje kuće. U tom smotuljku je bila krvava vata i još neke stvari, končići ili šta već. Nisam znao o čemu se radi pa sam to, šarafcigerom raskomadao na deliće i bacio u smeće. Slične troglaste smotuljke sam našao i iznad vrata u kući mog brata. Kasnije su mi prijatelji ispričali da su to stvari koje imaju veze sa crnom magijom - kaže Mladen.