Kolonisti u Vojvodini: Dalmacijo, da ti nije Bačke

Nismo mi u Bačku došli zato što nam se negde išlo i što smo želeli da napuštamo naš stari kraj. Došli smo jer je tamo gde smo živeli sve bilo razoreno u ratu i uslova za normalan i prosperitetan život nije bilo.

Ovako, 68 godina pošto je u Riđicu, bačko selo naslonjeno na granicu sa Mađarskom, doveo 2.495 svojih zemljaka iz Dalmacije, govori Mihajlo Olujić. Rođen je u Bilišanima kod Obrovaca, 90 mu je leta, ali mu je misao bistra, a sećanje na 1. decembar 1946, kada su budući Riđičani stigli u ravnicu, besprekorno.

- Sabirno mesto za nas iz Bukovice bio je Zadar, odakle smo brodom prebačeni do Bakra - nastavlja, kao da je juče bilo, sagovornik - Odatle smo vozom krenuli ka Bačkoj i, posle sedam-osam dana, konačno stigli u novi zavičaj.

Luka Bakar će, da podsetimo, dve godine docnije postati odredište nekim drugim ljudima, među kojima je bio i priličan broj kolonista, ali u suprotnom smeru: u nju će, možda u istim vagonima, stizati informbiroovci, da bi odatle, brodovima, bili prebačeni na zloglasni Goli otok.

Što se, pak, Dalmatinaca koji su zauvek ostali u Riđici tiče, oni su, gradeći svoje i živote svoje dece, prošli sve kolonističke muke: strašnu poratnu glad i prisilni otkup, krvopilan rad u seljačkim radnim zadrugama, mučno prilagođavanje novom, ne uvek prijateljskom okruženju...

- Uprkos svemu, imali smo i snage i pameti da preporodimo selo, izgradimo puteve koji ga povezuju sa drugim mestima, podignemo novu školu, iškolujemo našu decu... - nabraja Olujić samo deo onoga što su Dalmatinci uradili u novom zavičaju.

U krajevima iz kojih su stigli preci današnjih Riđičana Srba gotovo da nema. Otuda bi u onom nekada rado pevanom stihu „Dalmacijo, da ti nema Knina, ne bi znala da imaš Srbina“, taj grad mogao da ustupi mesto Bačkoj. Takođe na njenom severu, svega pet-šest kilometara od Riđice, nalazi se i Stanišić, u kojem je 1945. i 1946. naseljeno 5.150 kolonista iz Dalmacije. Zajedno, ta dva mesta zapravo čine svojevrsnu dalmatinsku enklavu, svakako najveću u Srbiji.

- Stari zavičaj sanjam svake noći, iako sam u njemu živeo jedva 14, a ovde preostalih 68 godina - priča nam, u Stanišiću, Dušan Dvokić (82), rodom iz Plavnog, kod Knina. - Ovde sam prvi put u životu video blato, u našem kamenjaru nije ga bilo.

Kao i Olujić, i on se živo seća kamiona kojim su stizali do Zadra, broda koji ih je odvezao u Bakar, stočnih vagona u kojima su, danima, putovali do ravnice... Ali i zablude oko konačnog odredišta ka kojem su krenuli.

- Nama su govorili da ćemo biti naseljeni u Apatin, koji je i tada bio veliki i razvijen grad. Tek kad smo stigli, shvatili smo da nije tako. Kasnije su nam rekli da je sve, još ranije, dogovoreno u Splitu i da će u Apatin Ličani. A oni bi, kao što znate, boga prevarili - smeje se krepka starina.

Na pitanje zašto su današnji meštani Riđice pristali da 1946. dođu baš u to selo, Mišo Jovilić, radnik tamošnje Mesne zajednice, kaže: - Naši su se kolebali dok im nisu rekli da je okolina Riđice sva u vinogradima, a zna se šta je vino za Dalmatinca. Vinograda je, zaista, oko sela bilo mnogo, posle su mnogi povađeni, ali se danas opet sade novi.

Pruga kojom je voz sa kolonistima stigao u Stanišić u korovu je već decenijama. Vozovi njome niti dolaze niti odlaze i rečit je simbol ekonomskog propadanja ovog kraja. Oronula stanična zgrada, ipak, nije bila sasvim bez funkcije, bar ne tokom desetak godina, koliko je u njoj, iz nevolje, sa porodicom živeo Milorad Čavlin (62), iz Muškovaca kod Obrovca. Kao i hiljade njegovih zemljaka, stigao je u „Oluji“, tom završnom činu čišćenja Hrvatske od Srba, čija je etapa, doduše boljševički sofisticirana, po mnogima bila i kolonizacija posle Drugog svetskog rata. Pozdravlja se levom rukom, ali ne po onoj „od srca“, već zato što desne nema. Bez nje je ostao 1995, u borbi sa jurišnicima zloglasnih generala Ante Gotovine i Mladena Markača.

- Prva pomoć mi je, tek 48 sati posle ranjavanja, pružena u Bačkom Petrovcu. Iz Banjaluke sam, u komi koja je trajala dva meseca, helikopterom prevezen na VMA - opisuje, oporo, Čavlin svoju golgotu. - Dolazio sam i pre, kod rođaka, ali nisam ni sanjao da ću i sam ovde morati da potražim novo mesto pod suncem. Srećom, ili nažalost, sasvim svejedno, nisam jedini.


U Stanišiću tradiciju starog kraja čuva Kulturno društvo „Izvor“, koje je Milorad Čavlin osnovao sa Aleksandrom Cvitkovac, Nikolom Jovičićem, Mirkom Kuridžom i drugim mladim meštanima koji su, mada rođeni u ravnici, odani zavičaju svojih predaka. S druge strane, u Riđici je Udruženja žena, u kojem su, uz ostale, Zorica Majstorović, Branka Pujin, Marija Tišma i Karolina Milanko, uredile zavičajnu kuću sa nameštajem i mnoštvom drugih predmeta donetih iz Dalmacije.