Neobično sam zahvalan Aušvicu što sam imao lep život. Sa 12 godina sam shvatio da ono najgore što mi se u životu moglo dogoditi već zapravo dogodilo. Pristup svim nevoljama je kod mene bio drukčiji, ja sam proveo život bez neugodnih komplikacija, kaže Oleg Mandić (80).
Ovaj Opatijac je sa 11 godina postao zatvorenik zloglasnog nacističkog logora, tamo su ga zatvorili sa majkom i bakom.
Jedne noći su ih sve u koloni izveli iz zatvora i stavili u voz. Potrpali su ih u teretne vagone, sedamdesetak ljudi po vagonu. Put je trajao tri noći i dva dana.
"Nismo znali kuda nas voze, bili smo zatvoreni, na podu je bila slama, nuždu smo vršili u kante sa strane, samo bi nam jednom dnevno otvorili vrata da izbace slamu i da nam daju vode. Hranu nismo dobili. Svakim otvaranjem videli smo da je vagona sve više, krenuli smo sa šest, a tamo stigli sa preko dvadeset", priseća se Oleg.
Nitko od putnika nije znao što je to Aušvic ni šta se tamo događa.
Kada su stigli zatvorenici su izašli iz vagona i videli ogromna prostranstva puna drvenih i betonskih baraka. Krenula su odvajanja, Jevreji od ostalih, muškarci od žena. Pukom srećom Oleg je ostao uz majku i baku, nekome je promaklo da je napunio 11 godina i da bi po pravilima trebalo da ide u muški deo logora.
"Onda su nas pripremili za logor, prvo su nas popisali, zatim ošišali, dezinfikovali, oprali i dali nam odeću", priseća se Oleg.
Dok su ih upisivali u knjige, uzimali su im i svaku sitnicu koja se možda kod nekoga našla i to takođe zapisali u knjigu.
"Tu se oko nečega moja mama bunila, a njoj je taj pisar tada rekao: Pa dobro zašto se buniš, znaš li ti gde si stigla? U Aušvic, logor za uništavanje. Ako nam do tada nije bilo jasno gde smo, tada je postalo", još se svega seća Oleg.
Zatim nastavlja da opisuje kako su ih skinuli gole, šišali im kosu, a odraslima i sve ostale dlake po telu, sapunjali su ih neugodnom tečnošću pa ih potom poslali na tuširanje. Nakon toga svaki je zatvorenik dobio krpicu sa brojem i jedan trougao.
"Mi smo dobili oznaku IT jer smo bili državljani Italije, crveni trougao, znak da smo politički zatvorenici i broj. Žuti trougao su dobili Jevreji, zeleni kriminalci, crni homoseksualci. Sve to trajalo je ceo dan do sumraka", objašnjava bivši logoraš.
Smestili su ih u betonske barake, takozvane blokove. U svakom bloku bilo je 700 zatvorenika. Spavali su u kojama, drvenim rupama, po 12 zatvorenika u jednoj koji. Dva meseca proveo je u bloku osam. Svakoga dana budili su se oko četiri sata da bi obavili nuždu i u pet bili spremni za prebrojavanje.
Nakon apela dobili bi činiju čaja, u logoru se nije pila voda. Nakon toga odvojili bi logoraše potrebne za rad na okolnim poljima ili u hemijskoj industriji. Svi ostali prenosili su cigle sa jednog dela dvorišta na drugo, i tako ceo dan.
"Rad oslobađa, to su i napisali na vratima. Umrle bi dovozili u kolicima, samo da brojke budu ok.", priseća se Oleg.
Tačno u podne dobili bi logorašku supu, svaki logoraš u svojoj kantici.
Nakon dva meseca upravnjici logora su otkrili da je stariji od 10 godina i da biu trebalo da bude odvojen od majke, u muški logor.
"To je neverovatno, oni su svakoga pregledali, a meni se od silne nervoze podigla temperatura, pa su odlučili da me zadrže u bolnici, ali opet nisu znali gde će sa mnom, na muško ili žensko odeljenje. Ipak sam bio stariji od 10 godina, imao sam 11. I tako se neko setio doktora Mengelea. On je imao odeljenje sa blizancima koji su bili stari do 18 godina, i završio sam kod njega", priseća se Oleg.
"Niko od nas u logoru nije znao što taj doktor radi, do onog dela gde smo mi došli, u bolnici sve je izgledalo sasvim u redu. Čak smo dobijali i beli hleb, doktor je bio ljubazan. Ja mu nisam bio zanimljiv, on nije postavljao previše pitanja", kaže Oleg koji je, iako je bio tek dečak, bio lukav.
Svakoga dana merili bi temperaturu. On je isprva trljao toplomer u tkaninu da povisi temperaturu, kasnije je čak i jeo sirove krompire. Nakon dva meseca se i stvarno razboleo, dobio je ospice. Završio je na infektivnom odeljenju. Nakon što je ozdravio ponovo se vratio kod Mengelea, a poslednjih dana čak uspeo da piše dnevnik.
Kako je ruska vojska napredovala, Nemci su shvatili da moraju da napuste logor. Digli su u vazduh sve krematorijume, postrojili 85.000 logoraša i na ''marš smrti'' poslali 80.000 ljudi, po zimi su hodali 20 kilometara, na odredište ih je došlo samo 25.000. Oleg i njegova porodica su zbog nemoćne bake odlučili da ostanu sa onima koji nisu bili sposobni za hodanje. U logoru su ostali sami, njih 5.000. Čekali su.
"Front je išao preko nas, slušali smo kako uokolo padaju kaćuše", opisuje Oleg.
U nedelju dana 1.000 ljudi je umrlo od iznemoglosti, a tada je u logor došla i ruska vojska. Počela je evakuacija preostalih i sahranjivanje preminulih. U logor su dolazili razni novinari, humanitarci, političari. Oleg i majka su svakome od njih davali poruku za štab druga Tita, kako je porodica Ante Mandića oslobođena u Aušvicu.
"Neko je preneo poruku, ja nikada nisam saznao ko je to bio. Došao je u logor pukovnik Fedesenko sa pismom koje je potpisao Staljinov zamenik Bulganjin. U pismu je pisalo da nas izdvooje i prvom prilikom pošalju u Moskvu", priseća se Oleg.
Tako je i bilo, kapetan logora ih je izdvojio i čuvao dok se nisu zbrinuli svi preostali logoraši, ali vesti o prohodnom putu za Moskvu nije bilo. Porodica Mandić je ostala u logoru zajedno sa ruskim vojnicima koji su evakuisali preostale zarobljenike.
"I kada više nije bilo nikoga u logoru mi smo ostali poslednji, i nakon što smo mi izašli iz Aušvica, za nama su se zatvorila vrata, i logor je ostao prazan. Ja sam poslednji čovek koji je živ izašao odande", rekao je Oleg.