Intervju, glumci, dobar spoj dvoje vrsnih umetnika koje vole sve generacije
Anica Dobra i Gordan Kičić: Glumci moraju da prave kompromise
Pet, 31.01.2014. 1:11h
→ Ned, 01.10.2017. 0:00h
Damir Dervišagić
Sve za uspeh: Mi treba da se prilagođavamo, a opet da guramo svoju priču. Sve je to legitimno, kaže jedna od najboljih srpskih glumica
Uvek se nađe rešenje. Anica Dobra i Goran Kičić preksinoć su objavili pobednike trećeg konkursa takmičenja „Džej faktori - Film za 60 sekundi“. Glumci Ateljea 212 govore za Kurir o tome kako su odabrali pobednika, kakvo je stanje u srpskoj kinematografiji i koje rimejkove bi njih dvoje radili.
Da li ste zadovoljni ponudom filmova na festivalu? Gordan: Ponuda je bila odlična. Na konkurs je stiglo 20 radova. Ljudi koji su ih pravili sa skromnim sredstvima bili su nadahnuti i duhoviti. Filmovi koji su ušli u uži izbor su daleko odskočili od drugih. Anica: Očekivala sam veći broj filmova. Moja očekivanja da ću se zabaviti i inspirisati su se ispunila.
Zašto su rimejkovi filmova „Petparačke priče“ i „Nacionalna klasa“ pobedili? Gordan: Film Gorana Markovića urađen je s prepoznatljivim replikama u jednom kadru, što nije lako. Anica: Isti kriterijumi su važili za strani film. Moralo je da se razume o kom ostvarenju se radi, a da postoji lični komentar autora jer se ipak radi o rimejku.
Koji biste vaš film, da ste se takmičili, snimili kao rimejk u 60 sekundi? Gordan: „Malu noćnu muziku“. Anica: Meni je favorit „Kako je propao rokenrol“, koji je prepoznatljiv svim generacijama.
Anice, da li vas uskoro možemo videti u nekoj novoj ulozi u Ateljeu 212? Anica: O tome ćemo kad dođe vreme.
Mnogi glumci su otišli u voditelje i pevače. Da li od vas dvoje možemo očekivati neki izlet? Gordan: Bavim se produkcijom, i to mi je dovoljno. Anica: Pored glume, idem na pijacu, majka sam i domaćica. Dosta o meni. Gordan: Realna priča.
Proslavila vas je uloga u filmu „Crni bombarder“. Da li bi mogao da se napravi rimejk tog filma i ko od mladih glumaca bi mogao da igra u njemu? Anica: Naravno da može, a igrao bi Kičić kao mlad i dobar glumac. Današnje generacije su mnogo superiornije nego što smo mi bili. Snalažljiviji su i više znaju jer su prošli mnogo više.
Zašto se situacija nije mnogo promenila od tih dana? Anica: To je tada bio prvi film koji je meni i Bjeli dozvolio da kao glumci budemo i autori. Radili smo i prerađivali scenario, a danas se to podrazumeva. Glumac mora danas to da donese, a ako to nema, nije zanimljiv. Bjela je otišao u rediteljske vode i skidam mu kapu.
Da li danas glumci moraju da pristaju na kompromise zbog uloge? Anica: Kompromisa je bilo i biće ih uvek. To je život. Mi treba da se prilagođavamo, a opet da guramo našu priču. Sve je to legitimno. Šta ti kažeš, Gordane? Gordan: Slažem se.
Iscrpljene su sve teme na filmu? Anica: Nikad. Gordan: Sve priče su ispričane, samo ih svako priča na drugi način.
Anica: Pored glume, idem na pijacu, majka sam i domaćica
Gordan: Sve priče su ispričane, samo ih svako priča na drugi način
Istina FALI NAM DOBRIH KOMEDIJA
Zašto srpski filmovi imaju manje humora? Gordan: Postoji manje komedija jer je finansiranje domaćih filmova vrlo komplikovano i zahteva koprodukcije. Srpske komedije stranim partnerima nisu smešne. „Kad porastem, biću Kengur“ je lokalpatriotski film koji ne kapiraju svi na takav način. Nadam se da će početi da se finansiraju i takve teme jer ne spadaju pod umetničke filmove već komercijalne.