U snegu nadomak uralske Planine smrti, smrt je našlo devetoro mladih planinara pre tačno 55 godina. Šta ih je nateralo da goli i bosi napuste svoj kamp i izađu na stravičnu hladnoću od minus 30 stepeni, više od pola veka kasnije i dalje je misterija.
Grupa od 10 avanturista sa uralskog Politehničkog fakulteta uputila se 1959. na putešestvije u surovu sibirsku zimu, ka planini na uralskom vencu, poznatoj kao Planina smrti.
Nisu ni slutili da se devetoro njih sa tog putovanja neće vratiti.
Vođa družine bio je tada već iskusni planinar, 23-godišnji Igor Dijatlov, čije je smrznuto telo, zajedno sa ostalima, pronađeno u zavejanoj šumi.
Spasilačka ekipa koja je poslata u potragu za njima, pošto se ni dve nedelje posle planiranog datuma nisu vratili kući, pronašla ih je razbacane po snegu, polugole i bose.
Iako su umrli od posledica smrzavanja, ni 55 godina nakon tragičnog događaja, niko pouzdano ne zna šta ih je u noći 2. februara nateralo da pobegnu iz kampa i potraže utočište u obližnjoj šumi.
Preživeo je samo jedan član ekipe – Juri Judin, koji ih je zbog zdravstvenih problema napustio nekoliko dana pre misterioznog nestanka.
Smrskana glava, polomljena rebra, iščupan jezik
Članovi službe spasavanja stigli su do kampa nesrećnih studenata 26. februara. Zatekli su šatore pocepane iznutra, sa razbacanom opremom, odećom i drugim ličnim stvarima. Planinara nije bilo. Jedini znak koji su za sobom ostavili bili su tragovi bosih stopa u snegu.
Prva tela su pronađena na rubu šume pola kilometra od kampa. Bili su to Georgi Krivonišenko (24) i Juri Dorošenko (21), smrznuti, bez odeće i obuće. Kasnije su, nešto bliže kampu pronađena i tela Dijatlova, Zine Kolmogorove, i Rustema Slobodina.
Po položaju se moglo zaključiti da su pokušavali da se vrate u kamp. Međutim, za razliku od prvih četvoro, čija su tela, osim promrzlina, bila nepovređena, Slobodin je imao manju frakturu lobanje.
Tek dva meseca kasnije istražitelji su pronašli i ostale članove tragične družine. Tela Nikolaja Tibo-Brinjola, Ljudmile Dubinine, Semjona Zolotarjova i Aleksandra Kolevatova bila su zatrpana ispod četiri metra snega, 75 metara od ruba šume gde su pronađena prva dva tela.
Nikolajeva glava je bila smrskana, Zolotarevu su rebra bila polomljena, a Ljudmila je nađena bez jezika i s polomljenim rebrima. Ali na njihovim telima - ni jedna jedina modrica ili ogrebotina. Po tome što su nosili odeću onih koji su stradali prvi, videlo se da su umrli poslednji. A odeća je nosila misteriju: bila je kontaminirana viskim stepenom radijacije.
Misterija sa mnogo odgovora, ali bez konačnog
Kako je stradalo ovih devetoro entuzijasta, koji su prirodu obožavali koliko i da joj prkose, zašto su uništili svoj kamp i pobegli iz njega u belu smrt, ko im je naneo teške povrede i zašto im je odeća bila radioaktivna – zagonetke su za koje ni danas nema rešenja.
Istražitelji su tada "zaključili" da je smrt uzrokovala "nepoznata sila", a kobni planinski prelaz nazvan je po vođi Dijatlovljev prelaz. Slučaj je zatvoren, a ovoj oblasti je godinama nakon nesreće pristup bio zabranjen.
Jedini preživeli, Juri Judin, kojeg je spasilo slabo zdravlje, pola veka je odbijao da o stravičnoj nesreći govori javno. Sve dok se nije pojavio Doni Ajhar, autor koji je pet godina posvetio istraživanju ove misterije.
Ajhar, koji se i sam uputio stazama na kojima su mladi planinari izgubili život, došao je do teorije koja bi mogla da objasni njihovo tajanstveno napuštanje kampa. On, naime, veruje da je glavni krivac za stravičnu nesreću takozvani karmanski vorteks, fenomen koji mogu da proizvedu strašni planinski tornado vetrovi, a koji, dokazano je, ima moć da u čoveku proizvede osećaj iracionalnog, izbezumljujućeg straha.
Jedini preživeli - Juri Judin
Zbog specifične topografije Planine smrti i Dijatlovljevog prolaza, moćni vetrovi urala se u ovom delu pretvaraju u vrtloge koji su u stanju da, pored zaglušujućih strujanja, proizvedu i opasan infrazvuk – zvuk sa frekvencijom toliko niskom da ljudsko uho ne može da ga čuje. Ali sa opasnim efektima.
Studije su pokazale da infrazvuk kod čoveka izaziva nesanicu, gubljenje daha i osećaj paničnog straha. Ajhar veruje da je takav zvuk, u kombinaciji sa bukom planinskih vetrova i klaustrofobičnom unutrašnjosti mračnih šatora kod planinara mogao da izazove trenutni delirijum, zbog kog su pobegli iz kampa.
Kad su nekoliko stotina metara dalje došli sebi, već je bilo kasno. Polugoli i bosi, na temperaturi koja ubija, nisu imali šanse.
O tragediji na Dijatovljevom prolazu, Ajhar je napisao knjigu "Planina smrti", a veliku pomoć našao je upravo u Juriju Judinu koji je u svojim sedamdesetim godinama, samo par meseci pre nego što će umreti, sa Ajharom progovorio o izgubljenim prijateljima.
Pitanje kako su umrli mučilo ga je do kraja života. A odgovor, koliko se god trudili da poverujemo u različite teorije, možda nikad nećemo saznati.
Baš kao ni on.