BEOGRAD - Marko Petković (26) iz Beograda, zaposlen u jednoj prestižnoj kompaniji koja se bavi informacionim tehnologijama, u septembru je dobio zadatak da ide na poslovni put u Nigeriju. Razlog putovanja je bio neki vid obuke, a iskustvo vredno prepričavanja.
Marko je ispričao svoje iskustvo, sabrao utiske i detaljno opisao način života u dalekoj afričkoj zemlji, budući da se kod nas o njoj ne zna gotovo ništa.
"Kada su mi rekli da treba da idem u Nigeriju, o toj zemlji nisam znao gotovo ništa. Moje informacije su se završavale na tome da se zemlja zove Nigerija i da su ljudi tamo crni. Mnogo toga sam tek kasnije saznao. Na svu sreću, internet je tu, pa sam odmah počeo da istražujem. Međutim, zanimljivo da prva stvar koju mi je „Gugl" izbacio kada sam ukucao reč „Nigerija", bio je neki tekst sa naslovom „Kidnapovan Srbin u Nigeriji, radnik Energoprojekta", a na slici je bio crnac sa kalašnjikovim u ruci... U tom trenutku je pao prvi šok. Kako sam dalje pretraživao, počeli su da se javljaju novi šokovi: problem malarije, kojekakve bolesti itd... Tako smo se, kolega sa kojim je trebalo da putujem i ja, upustili u priču vakcinacije – u smislu, šta je potrebno, šta mi možemo da učinimo. Onog trenutka kada smo saznali da za malariju praktično ne postoji vakcina, već da postoji samo neki lek, poput antibiotika koji se preventivno pije, kako bi u slučaju dobijanja malarije, klinička slika bila što blaža. Još jedan šok: u Srbiji ne postoje ti lekovi, jer nisu registrovani i ne mogu se nabaviti nikako! Navodno se čak i u inostranstvu jako teško dobijaju. Na kraju smo se u Nigeriju zaputili bez tog „Malarona"", počinje svoju ispovest Marko Petković.
Kako kaže, putovanje nikako nije mogao da odbije, bilo je neophodno da se ode, to je bilo kao neki vid radnog zadatka.
"Sama činjenica kako je stigla ta ponuda do nas, bila je čudna. Nije bilo nikakvih vizuelnih ili verbalnih kontakata – sve je išlo putem mejlova. U jednom trenutku smo pomislili da je sve to deo neke „nigerijske šeme", tako das u nam najrazličitiji scenariji prolazili kroz glavu. Međutim, mi smo posle izvesnog vremena bili kontaktirani od strane jedne evropske agencije, koja je bila posrednik, i koja nas je zapravo i preporučija Nigerijcima. Tako da smo od tog trenutka sa njima imali verbalnu komunikaciju, pa je onda postalo malo lakše. Shvatili smo da je ipak sve regularno. Drugi problem je, međutim, bilo saznanje vezano za njihovu vodu – biološka ispravnost vode u Nigeriji vrlo je diskutabilna. Brinuli smo zbog same higijene. Shvatili smo da ćemo biti prinuđeni da se suzdržavamo od svega", nastavlja Marko.
"Leteli smo „Lufthanstom", preko Nemačke do Abudže, koja je glavni grad Nigerije. Put nije bio previše naporan, jednostavno je dug sam po sebi (putuje se oko pet sati), pa je malo naporniji. Čim smo stigli, sačekala nas je velika vlaga. Njima je tada, u septembru kada smo mi bili, ali i tokom većeg dela godine, takozvana sezona kiša. Oni imaju kratku zimu i leto, a sve ostalo je taj kišni period. Veoma je oblačno, vlažnost vazduha je velika i vreme je nepredvidivo. Sama aerodromska zgrada je više ličila na neku halu, poput velikog hangara. Aerodrom im je relativno nov, ali prosto ne izgleda ništa posebno. Nema ničega u zgradi, nema kafića, fri šopova... više je poput oficijalne zgrade za putnike, koji kroz nju samo treba da prođu i to je to. Nas dvojica nismo bili jedini belci, bilo je dosta Britanaca, Nemaca... koji su delovali kao da su tu takođe isključivo poslom", prepričava mladić svoje prve utiske po sletanju.
Sačekao ih je čovek iz nigerijske kompanije, koji je odmah upozorio da ne smeju nigde da idu bez pratnje, objasnio je gde su došli i kakva pravila ponašanja tu vladaju.
"Kada smo se malo udaljili od samog aerodroma, išli smo po zemljanom putu, i sve je bilo nekako čudno, tako da smo konačno počeli da shvatamo gde smo došli. Delovalo je više kao nešto nezavršeno. Posle nekih sat vremena vožnje, stigli smo do našeg kompleksa, gde smo provodili dane, a tu smo i spavali. To je više kao edukativni centar, koji u svom sadržaju ima i smeštaj. Sve to se nalazi u glavnom gradu, Abudži, ali je praktično u predgrađu", dodaje Marko.
Kompleks je potpuno samostalan, potpuno je ograđen, ima naoružane vojnike ispred koji sve to čuvaju...
"Ta činjenica nas nije previše iznenadila, jer smo se pre odlaska informisali od ljudi koji su ranije imali prilike da idu u Nigeriju, pa su nam to istakli kao prednost – što je kompleks veoma dobro obezbeđen. Posle 17 časova, i po sumraku definitivno nije preporučljiv samostalan izlazak i kretanje, zbog sigurnosti, jer ima dosta terorizma i razbojništva. Veliki problem imaju zbog slabe edukacije – ti ljudi prave velike razlike i potencijalne probleme. Sa druge strane, ljudi koji su sa nama imali kontakt su bili predivni, što je bilo do njih, sve je bilo savršeno", naglašava Petković.
Kada su stigli u kompleks, bilo je oko 17-18 časova, tako da su odmah otišli na večeru i u sobe.
"U prvom trenutku nismo tačno ni znali gde smo stigli. Sproveli su nas do soba. Primetio sam da svuda, bukvalno, gde god postoji najmanje svetlo, tu je praktično mali hotel za bube. To je prilično strašno, posebno za ljude koji imaju problem sa bubama. Ima ih mnogo, previše, ulaze svuda, i ima ih u najrazličitijim bojama, veličinama, vrstama... Izgledaju veoma strašno. Zbog prevelike vlage, oni su prinuđeni da luftiraju sve i drže otvorene prozore pa tako bube i ulaze. Komaraca nije bilo mnogo, bar ih ja nisam primetio u prvom trenutku", priča Marko.
Smeštaj je, prema njegovim rečima, bio veoma pristojan, sasvim korektan i prihvatljiv, posebno kada se u obzir uzme ono što su on i kolega očekivali, sa svim predrasudama.
"Imali smo veliki, prostran apartman, sa dve sobe... Međutim, kada smo ušli u kupatilo, usledio je najveći šok: bilo je u zabrinjavajućem stanju. Čini se, kao da nije čišćeno mnogo dugo, tako da je izgledalo jezivo. Svaki ulazak u kupatio je nosio i već pomenuti problem sa vodom. Voda je tamo bakteriološki neispravna, ili je bar njega ispravnost diskutabilna. Već sutradan su nam doneli vodu za piće, koja je flaširana, pa smo nju koristili za sve, čak i za improvizovano tuširanje, jer se u kadu nije moglo ući. Kako je kada bila prilično prljava, isprskali smo insecticide po njoj, i za kratko vreme je bila bukvalno do pola puna najrazličitijih buba. Tako smo odlučili da kadu zaobiđemo, i shvatili da će naredne dve nedelje biti problematične kada je u pitanju održavanje higijene, jer smo po tom pitanju bili prilično ograničeni", priseća se mladić sa neprijatnim izrazom lica.
Zbog komaraca, klimu u sobi držali su na 16 stepeni, kako bi pokušali da „zalutale" komarce ošamute – tako su im rekli, da na toliko niskoj temperature neće biti agresivni.
"Autan je bio naše jedino sredstvo protiv komaraca. Ta mast i dugi rukavi, to je bilo jedino rešenje da se zaštitimo od malarije", ističe Marko koji je, kako kaže, tek kasnije shvatio koliko je sreće imao.
Pirinač na 1001 način
"Kada je u pitanju hrana, zbog razlika i navika koje vladaju u toj zemlji, naš domaćin je tražio pomfrit i meso za nas dvojicu. Međutim, umesto toga, mi smo dobijali pirinač i neko živinsko meso, koje je veoma čudnog ukusa. Problem je što oni mnogo koriste začine, pa je sve previše začinjeno ili ljuto, što takođe može da bude problem kada je u pitanju ishrana. Pirinač kao takav smo jeli, meso nismo. To ne bi bilo problem, da je pirinač ostao na nivou jednog obroka, međutim, mi smo jeli pirinač za doručak, ručak i večeru. Mislim da pirinač neću okusiti do kraja života. Povremeno se dešavalo da umesto pirinča, sa tim mesom dobijemo neku obarenu, prezačinjenu testeninu. U nekom trenutku su shvatili da mi jedemo ribu, pa su počeli nju da nam daju, što je predstavljalo veliko olakšanje. pred kraj boravka smo povremeno dobijali neki vid kajgane, i neki kuvani krompir, i tada smo se prvi put pošteno najeli. Oni imaju neki svoj specijalitet, nešto u vidu žita, meni je na to ličilo. To se pakuje u nekim kesicama. To se jede u mešavini sa ukuvanim brašnom. Jede se rukama, oni tu smesu otkidaju i umaču u neku čorbastu smesu. Nama to nisu nudili, a mi nismo imali želju ni da probamo. Zanimljivo je da tokom jela, ispiraju ruke u nekom bokalu, što prilično izgleda čudno i jezivo, vrlo nehigijenski, ali to je tamo tako. Da ne bismo mnogo eksperimentisali, trudili smo da jedemo što kuvanije, dobro proprženo... Povrće i voće nismo okusili", objašnjava mladi informatičar.
Obilazak Abudže i njenih znamenitosti
Dane su provodili u edukativnom programu, od jutra do večeri, tako da su vreme do spavanja provodili uglavnom pokušavajući da uhvatie neki dobar internet signal, kako bi se čuli sa porodicama. Tokom dana su imali kraće pauze za predah i kafu.
"Tamo je internet veliki problem, kao i struja. Često im nestaje struja, pa skoro sve važnije institucije, kao i naš kompleks, moraju da imaju agregate. Upravo zbog tog ogromnog problema smo mi i bili tamo, jer Nigerija planira da se preusmeri na nuklearnu energiju. Vikendom smo imali samo nedelju slobodnu, subotom smo imali pola dana. Prvu subotu smo iskoristili da posetimo centar Abudže, da vidimo gde smo. To smo uglavnom videli iz kola, nismo izlazili napolje. Nisam siguran da li oni nisu znali, ili nisu imali nešto konkretnije da nam pokažu... Uglavnom smo videli sve same državne zgrade, tu je administrativni centar zemlje, pa su sve same državne institucije, ministarstva, razne banke, kompanije, predstavništva... Glavna džamija im je najveća i najvelelepnija građevina", sabira utiske Marko Petković.
Iako je terorizam verovatno i najveći problem u Nigeriji, Abudža je, prema njegovim rečima, dosta pošteđena po tom pitanju, to je više problem sa ostatkom zemlje.
Pre Abudže, glavni grad Nigerije bio je Lagos, ali je zbog položaja grada (Lagos je na „dnu" zemlje), odlučeno da se svi administrativni centri premeste u Abudžu. Jer, Nigerija je ogromna zemlja (od Abudže do najudaljenije tačke zemlje, pošto je ona otprilike u sredini, ima oko 14-15 sati vožnje).
"Tokom putovanja do centra grada, video sam da su putevi još uvek u izgradnji, još uvek u fazi razvoja i planiranja (sve se tek razvija i gradi), ali da oni koji su završeni predstavljaju fenomenalan sklop – imaju 5-6 traka u jednom smeru, veoma su prostrani... Povremeno, na putevima dolazi do stvaranja gužvi, uprkos što su toliko veliki i prostrani, jer sav saobraćaj prolazi tuda, čak i kamioni, teretnjaci... Na svakih nekoliko kilometara postoje punktovi, nešto poput „drumske policije", jer kontrolišu kako bi sve bilo kako treba. Kada se stvore gužve, sa svih strana iskrsavaju prodavci, i stariji i mlađi, nude sve, bukvalno od novina do upakovanog Oksfordkog rečnika. Njihov životni standard je veoma nizak, tako da se obični ljudi, da tako kažem, na sve načine trude da zarade. Kuće pored puta, u kojima očigledno žive ti ljudi koji prodaju, veoma su neugledne i liče na privremeni smeštaj", kaže Marko.
Položaj žene u nigerijskom društvu
Njemu je, kako kaže, bilo veoma zanimljivo da žene nose sav teret na velikim tepsijama na glavi.
"Meni je delovalo da one nose teret težak i do 15 kilograma, ali njima je to veoma jednostavno, bar tako deluje. Deca su vezana na leđima, najobičnijim maramama. Na glavi nose sve moguće – od voća, do drva za loženje, robe bilo kakve vrste... Uglavnom su obučene u duge, široke haljine", ističe on.
Tokom obilaska Abudže, primetio je da imaju Ministarstvo za zaštitu žena, tako da se malo raspitao o tome.
"Rekli su mi da žene, posebno one koje pripadaju nižim društvenim slojevima, nemaju ni malo zavidan položaj. Takođe, tamo je veoma zastupljen i vrlo ozbiljno se shvata običaj da se žena kupuje. Ali to nije kao kod nas, stvar poštovanja tradicije, i simbolika, već oni najozbiljnije kupuju ženu! U zavisnosti od toga koliki je ženin miraz, njen muž mora da plati dovoljno novca, kako bi ona postala „njegova". Velike su razlike u društvenim slojevima, ljudi koji su bili sa nama u tom centru su bili veoma obrazovani, edukovani i emancipovani, bilo je i žena koje su se najnormalnije oblačile, ponašale i slično. Verovatno samo ti niži društveni slojevi i oni siromašniji imaju svoje običaje i navike, pa žene u tim porodicama imaju mnogo veće probleme. Muškarci takođe nose uobičajenu odeću, s tim što određenim danima nose neki vid nošnje, bele košulje i pantalone", priseća se Petković.
Katolicizam, gospeli i amerikanizacija
Vera je pretežno muslimanska, ali ima i katolika.
"Kod katolika su veoma popularni gospeli, oni nedeljom idu u crkvu gde pevaju i igraju, po ugledu na zapad, jer su inače, u svemu veoma okrenuti zapadu. Engleski jezik je zvaničan, uči se u školama. Međutim, oni imaju nekoliko svojih, lokalnih jezika, koji vremenom praktično izumiru", kaže Marko.
Prepuno prirodnih bogatstava i energenata, a život još gori nego u Srbiji
"Što se tiče energenata, veoma su bogati – imaju velika nalazišta uglja, nafte i gasa, tako da imaju potencijala, veoma su bogati, ali su razlike neverovatne. Mali broj ljudi ima nenormalno, nezamislivo mnogo novca, dok ostali žive na ivici preživljavanja. Najmanje je onih koji žive osrednjim životom. Primetio sam da je u Nigeriji veoma slično kao i kod nas – najveći problem je što se novac ne ulaže tamo gde bi trebalo, to što se negde sliva u nenormalnim količinama, a negde ga nema za osnovne potrepštine", kaže Petković.
U Abudži su svratili do jednog tržnog centra.
"To je bilo nalik na zapadnjački sistem, a primetio sam da je tržni centar dostupan isključivo bogatijem sloju ljudi. Ima dosta brendova, od sportskih preko najrazličitijih radnji, kao i kod nas. Tamo smo otišli u neki njihov restoran brze hrane, u nadi da ćemo naći neke pljeskavice ili nešto slično, ali nas je it u sačekala specijalna porcija: pirinač sa živinskim mesom. Mogli smo da biramo između belog i žutog pirinča. Kada je u pitanju Mek Donalds, nema ga. Kada smo pitali za to, pola njih nije znalo o čemu pričamo. Pošto su shvatili šta je u pitanju, preporučili su nam neke svoje restorane brze hrane", priča mladić.
Imali više sreće nego pameti
"Najstrašnije od svega... je što smo shvatili da smo imali više sreće nego pameti kada je u pitanju malarija. Kada su nas ljudi odande pitali kako se čuvamo, i kada smo im rekli, oni su bili šokirani. To nije bila adekvatna zaštita, ali je sa druge strane dobro što smo to tek pred kraj saznali. Njihov organizam je stvorio neku vrstu imuniteta na malariju, tako da kod njihovih ljudi, ova bolest prođe poput neke jače groznice. Mi smo buvalno mogli da umremo, da nas je, slučajno, ujeo malarični komarac", zaključuje Marko Petković.
Suveniri i uspomene
"Kupio sam neke suvenire, drvene maske, koje su prelepe, zatim male bubnjiće, timpane, koji su karakteristični za celu Afriku, i kupio sam deo njihove svečane nošnje, koja meni bukvalno liči na pidžamu pa mi je bila simpatična", otkriva mladić.Na pitanje da li bi se ponovo vratio, Marko je veoma iskren:
"Za neke druge ljude, koji bi išli na neki kraći period, maksimum dve nedelje – da, zanimljivo je iskustvo na kraju krajeva. Sve duže od toga... Ne! Kada sam ja u pitanju, nemam neku preveliku želju... Bio sam, video, to je to", iskren je Petković.
Kako kaže, u jednom trenutku mu je bilo potpuno jasno gde je zapravo i kako se u stvari živi u Nigeriji, kada je jedan mladić iz njegove edukacione grupe kao u šali, a opet sasvim ozbiljno, pitao da ga povedu sa njima, u Srbiju.
"Rekli smo mu da je to besmisleno, šta bi on radio u Srbiji, čistio toalete? U Nigeriji je ipak učio i školovao se kako bi pomogao da njegova zemlja reši problem sa strujom i energijom... On je rekao da bi definitivno i bez problema čistio toalete. Trude se da pobegnu, da odu dalje. Nije im lako", završava priču Marko.