"Hteo sam celom svetu da kažem - ljudi, ja sam stao na svoje noge. Ženi i majci sam rekao da zažmure. Kada su otvorile oči, nisu verovale. Stajao sam ispred njih, pored invalidskih kolica. Zinule su u čudu. Plakali smo svi od sreće", kaže za nesuđeni paraolimpijac iz Prilepa, 49-godišnji Mile Stojkoski, koji je posle 16 godina ustao iz invalidskih kolica zahvaljujući upornom vežbanju i posebnom režimu ishrane.
Da je volja često jača i od samog hendikepa koliko god on bio težak, više puta je dokazao Mile Stojkoski, bivši biciklista, koga je sudbina posle teške saobraćajne nesreće u Prilepu 1996. godine prikovala za invalidska kolica. On nije očajavao. Naprotiv, počeo je da vozi kajak, da se bavi streljaštvom, pingpongom, gimnastikom i plivanjem, a aktivno se uključio i u društveni život i razne akcije sa željom da pomogne brojnim žrtvama saobraćajnih nesreća u Makedoniji.
Njegova snažna volja, upornost i izdržljivost na kraju su pobedile sudbinu. Posle 16 godina prikovanih za invalidska kolica Mile Stojkoski je ustao! Sada još samo treba da nauči ponovo da hoda. Posle tri operacije i toliko godina provedenih u kolicima, ovaj hrabri Prilepčanac nije gubio nadu da će ponovo stati na svoje noge. To se, ipak, dogodilo. Ne Božjim čudom, već dugotrajnim upornim radom, posebnim režimom ishrane, vežbanjem i verom da sam sebi najbolje može pomoći
Za Mileta Stojkoskog javnost je prvi put čula 2004. godine kada je u invalidskim kolicima prevalio put od preko 700 kilometara od rodnog Prilepa do Atine, gde je prisustvovao Letnjim olimpijskim igrama. Naredni poduhvat je bio još teži. Okrećući točkove svojih invalidskih kolica on je prevalio 16.000 kilometara, prošao kroz 36 država i 8. avgusta 2008. godine u Pekingu prisustvovao otvaranju 29. letnjih olimpijskih igara.
Četiri godine kasnije, u martu 2012. godine, zapucao je put Londona, verujući da će stići na otvaranje Olimpijskih igara. Stigao je, nažalost, samo do francuskog grada Kale, odakle je trebalo da pređe Lamanš. Nije imao vizu, ni dovoljno para, pa se vratio u Makedoniju. Putovanja po svetu koristio je i da se konsultuje sa lekarima, vrhunskim stučnjacima na klinikama u Beču i Londonu. Svima je govorio da mu je jedan prijatelj predložio da vežba, da proba da visi na vratilu da bi razmrdao pršljenove. Lekari su mu dozvolili da vežba, ali su ga posavetovali da mora i da smrša.
"Konsultovao sam se i sa prijateljima u Prilepu koji drže teretanu. Sastavili su režim ishrane za mene. Zabranili su mi slatkiše, šećer, gazirana pića... Počeo sam da jedem samo voće i povrće, variva, piletinu i teletinu. U početku mi je bilo teško, ali sam se navikao. Istovremeno, tri puta dnevno sam vežbao. Ujutro sam kod kuće, a popodne i naveče kod njih u teretani. Posle dva meseca počeo sam pomalo da osećam noge. Prvo sam dva dana imao jake bolove, a noge su mi trnule. Uhvatio me je strah da ne napravim nešto još gore, ali i radost da će možda biti sve u redu. Iskreno, nisam očekivao da će se bilo šta desiti, jer su svi parametri medicine ukazivali da to nije moguće", sa osmehom priča Mile Stojkoski.
Nastavio je svakodnevno da vežba, a nije se odricao ni novog režima ishrane. Upornost mu se na kraju isplatila.
"Kada sam ponovo opipao noge, osetio sam kao da mi mravi mile. Probao sam da ih stegnem, da pomerim palac, ali se ništa nije dešavalo. Tri dana sam imao strašne bolove i trnjenje nogu. Trećeg dana sam počeo da osećam dodir i pomalo da mrdam palac. Počeo sam da plačem. Bio sam uzbuđen i nisam mogao da obuzdam emocije. Kada sam bio siguran da mogu da mrdam noge, poželeo sam i da ustanem. Naslonio sam se na trosed i stočić i - ustao, ali sam odmah i seo nazad u kolica. Nisam mogao da verujem. Mislio sam da je san. Ponovo sam probao da bih se uverio da ne sanjam, i tako skoro tri sata sam ustajao i sedao obliven znojem. Tek tada sam bio siguran da ne sanjam. Počeo sam da se tresem od umora, uzbuđenja i sreće. Prvo sam pozvao prijatelja. Kada me je video kako stojim, počeli smo da se grlimo i plačemo. Kasnije sam ženi i majci rekao da zatvore oči, dok ne ustanem. Kada su me videle kako stojim, zinule su u čudu. Svi smo plakali od sreće", priča Stojkoski.
Narednog dana, pun optimizma i nove životne snage otišao je na fizikalnu terapiju, gde su mu dali dopunske vežbe i posavetovali da ne prenagljuje, već da ustaje malo-pomalo i da svaka tri-četiri dana produžava vreme stajanja.
"Prvo sam nekoliko dana stajao po nekoliko sekundi. Bez kolica, bez štaka, bez hodalice. Kasnije sam stajanje nedeljno produžavao za minut, a onda tri minuta. Nastavio sam da vežbam i stojim, a u međuvremenu sam oslabio 25 kila", kaže Stojkoski.
Već šest meseci Mile ne upotrebljava kolica. Otkako je stao na svoje noge koristi samo štake, ali još nije prohodao.
"Sada sam u završnoj fazi rehabilitacije. Potrebno mi je banjsko lečenje i psiholog. Bojim se da napravim prvi korak. Posle toliko godina provedenih u kolicima zaboravio sam kako se hoda i podsvesno me je strah da ne padnem. Probao sam u bazenu, i u vodi nema nikakvih problema. Telo i noge su mi dovoljno jaki. Mogu da stojim koliko god želim, ali se zbog straha uvek krećem uz pomoć hodalice ili sa štakama", priznaje Stojkoski, ali i veruje da će uz pomoć psihijatra i dodatnih vežbi ponovo naučiti da hoda, kao nekada.
Princ od Kenta
Mile Stojkoski je u Londonu trebalo da odsedne kod princa Majkla od Kenta. Sa njim se upoznao tokom prinčeve posete Makedoniji. Kada je od Mileta čuo da sa kolicima planira da stigne do Londona na Olimpijske igre, princ Majkl mu je ponudio svoje gostoprimstvo, što je Mile sa zadovoljstvom prihvatio, ali je, nažalost, zbog nestašice para i vize stigao samo do francuskog grada Kale.
Kolicima šokirao švajcarske krave
Stojkoski je iskusan maratonac, a put do Londona mu je bilo deseto u nizu dugih putovanja. Na putu kroz Evropu pratio ga je prijatelj Vladimir Pandovski, koji je u svom dnevniku zapisao interesantan događaj iz Švajcarske.
"Mile je vozio pored prelepih farmi, zelenih livada, jezera. Čak su i krave na njega reagovale. Iako je pored njih prolazilo puno ljudi sa automobilima, motorima i biciklima, invalidska kolica su bila šok za krave. Bile su iznenađene. To je bilo interesantno i zabavno jer veoma malo invalida u ruralnim delovima Švajcarske koristi javne puteve", napisao je Pandovski.