POVRATAK GOBLINA: Mladi rokeri su nezapaženi zbog s.sa u rijalitiju!
Sub, 01.03.2014. 21:47h
→ Pon, 31.10.2016. 20:14h
Foto: Nemanja Pančić
Bez dlake na jeziku: Postoji masa bendova koji imaju šta da kažu, za razliku od onih klinaca za koje umetnost predstavlja skupljanje para za plastičnu operaciju
Spremaju se za spektakl. Šabački pank bend Goblini, koji predvodi pevač Branko Golubović Golub, posle dugogodišnje pauze vraća se na scenu. Oni će održati koncert na Dan žena, 8. marta, u novobeogradskoj Hali sportova. Za njihov nastup vlada veliko interesovanje jer ih se publika baš uželela. Na spektaklu će promovisati i novi CD, koji su objavili povodom 22 godine rada.
Zašto ste odlučili da se ponovo okupite? - Želeli smo da se okupimo posle devet godina, odsviramo i oprostimo se od publike. Nakon mirisa bine, koji nam se uvukao u nos, kao i ponovnog susreta s ljudima, četiri godine kasnije, evo nas sa novim albumom.
Oštrica je i dalje britka, tekstovi su direktni i možda manje metaforični nego ranije. - Što sam stariji, sve manje imam strpljenja da se cimam oko određenih stvari i pokušavam da budem što direktniji. Živimo u brzom vremenu, koje zahteva da sve što se radi mora da bude jasno i da udara pravo u suštinu problema.
Da li i dalje postoje klinci muzičari koji će da se bore za pravu stvar kao tvoja generacija? - Rokenrol će postojati dok i poslednji bend sa šačicom njegovih sledbenika bude egzistirao. Postoji masa mladih bendova koji sviraju po Srbiji i imaju šta da kažu, za razliku od onih drugih klinaca koji slušaju takozvanu muziku, a za koje umetnost predstavlja skupljanje para za plastičnu operaciju, nastupanje u rijaliti programu i pokazivanje sisa u istom. Većina medija podržavaju takve „umetnike“, te nije ni čudo što za masu tih mladih rokenrol bendova nikad nećete ni čuti, dok nakon prvih slobodnijih fotografija postavljenih na Instagramu ili Tviteru ovi drugi preko noći postaju naše VIP ličnosti.
S jedne strane si frontmen rok benda, a s druge si čovek koji učestvuje u mirovnim misijama po svetu. Otkud ideja da odeš u Avganistan i Pakistan? - Nije lako spojiti sve to, ali valjda je u tome čar. Odlazak u Avganistan, a kasnije i u Pakistan, za mene je predstavljao potvrdu da postoje ljudi kojima je neophodna moja pomoć i pomoć mojih kolega. Kad se baviš humanitarnim radom, a tvrdiš da to zaista radiš iz ljubavi, moraš da budeš spreman da ćeš jednog dana završiti u jednoj od tih zemalja.
Proizvod tvojih avantura je knjiga „Pisma iz Avganistana“. Šta bi izdvojio kao najupečatljiviji utisak s Bliskog istoka? - Ono što bih izdvojio jeste mogućnost da satima putuješ kroz predele koje „civilizacija“ nije uprljala, a u kojima se živi po nekim postulatima ucrtanim pre više vekova. I dalje tvrdim da ne znam da napišem knjigu. Jednostavno sam pisao pisma prijateljima i opisivao im dogodovštine iz Avganistana, zatim sam krenuo da sklapam mozaik. Da li ću pisati još? Voleo bih, ali zasad nisam uspeo da mrdnem dalje od nekoliko stranica, koje još uvek ne mirišu na početak knjige. A možda sam i netalentovan, ko zna.