DAN U URGENTNOM CENTRU: Navikli smo da ljudi oko nas stalno umiru!
Objavljeno
31.03.2014. 0:01h
→ 25.05.2017. 22:42h
Zorana Jevtić
Ranjeni, povređeni, hronični bolesnici samo su deo onoga sa čime se susreće osoblje Urgentnog, pred kojim se dnevno ugasi i više od deset života
BEOGRAD - Nije preporučljivo za osobe sa slabim srcem... Zorane? Polako, Zorane, ne, ne spavajte. Čujete li me, Zorane? Otvorite oči! Vidite li me, ajte, molim vas, oči da vam vidim. Ne mogu da verujem, upravo je doživela moždanu smrt. Gospodine, molim vas, držite stomak kad ustajete, upravo su vam skinuti konci. Ljudi, pomerite se, napravite prostora, upravo stižu kola Hitne pomoći, čovek je teško povređen.
Ako ste pomislili da pišem nepovezane stvari, prevarili ste se. Ovo je samo delić onoga što sam čula pre neki dan, kada sam sa koleginicom otišla u Urgentni centar. - Brže, brže, ulazite, morate da trčite, ne može ništa ovde polako - bilo je prvo što nam je rekao Dušan Jovanović, hirurg i zamenik direktora Urgentnog centra.
Poslušale smo ga i pokušale da pratimo njega i njegovog kolegu - hirurga Branislava Olujića. Prvo gde su nas uveli bila je ambulanta, gde su jednom gospodinu skidali konce posle operacije. Na bolničkom stolu ležao je čovek sa ogromnom ranom na stomaku.
- Vidite, ovaj čovek je operisan pre devet dana. Operisan je jer je došlo do pucanja tankog creva, i to je veoma redak slučaj. Ajde, deda, ustaj! Može li? Vidite kako deda skače kao zec! Ej, ej, ej, pa morate da držite rukom ranu - reče Dušan pacijentu i dodaje: - Doviđenja, dekice! Da si živ i zdrav!
Šok-soba
Izlazimo i krećemo dalje. Naravno, sve vreme trčimo. Daju nam plave pantalone, majice i higijenske navlake za obuću. Odvode nas u šok-sobu. Šok u pravom smislu te reči. Pogledala sam levo, pa desno i počela da se preznojavam. Bilo mi je muka i pomislila sam da ću se istog trenutka onesvestiti. Petnaest kreveta na kojima leže najteži pacijenti, uglavom sa povredama glave.
- Ovde se nalaze najteži pacijenti, najčešće sa povredama glave, ruku i nogu. U pitanju su kompleksne traume i ovi pacijenti zahtevaju praćenje 24 časa - kaže Branislava Stefanović, anesteziolog.
Dok smo pričali sa lekarima u šok-sobi, jedna žena je doživela moždanu smrt. - Ne mogu da verujem, svi organi su funkcionalni, mozak je stao - reče jedan od lekara. Kako su nam rekli, svakog dana u šok-sobi leži 15 najtežih neurohirurških pacijenata i svakodnevno se dešava preko deset smrtnih ishoda. Na pitanje kako uspevaju da svakog dana gledaju bolesne ljude, svi uglas odgovaraju: - Naša svakodnevnica je da gledamo ljude kako umiru. Navikli smo na to.
Operacija u toku
Ulazimo u operacionu salu. Operacija žučne kese se privodi kraju. Šestoro ljudi je oko pacijenta, koga polako počinju da bude iz anestezije. - Zorane? Polako, Zorane, ne, ne spavajte. Čujete li me Zorane? Otvorite oči! Vidite li me, ajte molim vas, oči da vam vidim - govori doktorka.
Posle operacione sale otišli smo u sobu u kojoj su ležali tek operisani pacijenti. Jugoslav Čupić kaže za Kurir da je operisao kamen u žučnoj kesi i da je u 17 časova došao u Urgentni, a već u 21.30 bio je operisan. - Sve je dobro proteklo. Doktori su odlični i svi su non-stop dostupni - kaže Čupić, koga je operisao dr Branislav Olujić. - Operacija je trajala puna dva sata, sad je pacijent u odličnom stanju - kaže Olujić.
Saradnja sa policijom
Nakon višesatnog trčanja po Urgentnom centru, doktor Dušan nas je odveo do prijavnice. - Pogledajte, ovde se nalaze aparati pomoću kojih komuniciramo sa Hitnom pomoći i policijom. Ako se dogodi neka saobraćajna nesreća, mi odmah reagujemo tako što nam policija javi. Moramo da budemo spremni na sve - objašnjava Jovanović.