Iako ceo svet zna za vampire, mitska stvorenja koja žive i posle smrti hraneći se krvlju drugih, malo je poznato da je prvi slučaj 'vampirizma' zabeležen baš u Srbiji, a da iz našeg jezika potiče i reč za ovo biće.
Za razliku od onih literalnih o 'srpskim vamirima' postoje mnogobrojni i ozbiljniji dokazi.
Zarožje - malo mesto kod Bajine Bašte i Valjevo 2010. godine imali su pravi sudski okršaj. Seljani su, ni manje ni više, grad tužili da im je ukrao - vampira! Naime, čuveni Sava Savanović, vampir i junak pripovetke Milovana Glišića "Posle 90 godina" i još poznatijeg filma "Leptirica" ponovo je "oživeo" na valjevskom štandu na Sajmu turizma u Beogradu, a meštani Zarožja su se osetili zapostavljeno i prevareno. Jer, gradski "trendseter" decenijama je bio simbol Zarožja i najpoznatija srpska utvara. I tu je nastao problem...
Stvar sa vampirima u Srbiji, međutim, nekada nije baš bila za šalu. Pre nego što se razjasni čiji je Sava, o ovim "krvopijama" treba znati nekoliko stvari:
Svi narodi sveta imaju u svojoj mitologiji bića koja se vraćaju iz mrtvih i opstaju tako što sisaju krv živih. Pa ipak, upravo je srpska reč za ova bića - vampir ušla u internacionalne rečnike i postala poznata širom sveta.
Stari Sloveni su spaljivali mrtve da bi sprečili da pokojnik ustane iz groba. Ovo verovanje je bilo toliko ukorenjeno da se njima bavio u Dušanov zakonik iz 1349. godine. U članu 20 piše da se izričitio zabranjuje iskopavanje leševa, njihovo probadanje kocem i spaljivanje!
Svetsku slavu vampirima je doneo irski pisac Brem Stoker. Njegov grof Drakula se prvi put pojavio 1897. godine, a zasnovan je na liku stvarnog rumunskog kneza Vlada Cepeša koji se u 15. veku borio protiv Turaka i ostao zapamćen po surovom obračunu sa protinvicima.
Ipak, više od veka pre toga, 1725. godine, austrijska štampa prenela je izveštaj o izvesnom Petru Blagojeviću koji je terorisao sela u centralnoj Srbiji i za čije je upokojavanje bio neophodan čitav tim "lovaca".
Selo Kisiljevo kod Požarevca danas je prilično pusto, ali ima onih koji još uvek pamte priše starih o Petru Blagojeviću koji je posle smrti ustao iz groba i počeo da pije krv i ubija seljane. Petrova žena ga je jednog dana čak i videla u kući kako traži opanke, pa je od straha morala da pobegne u drugo selo. Panika je bila toliko velika da je iz Beča zbog ovoga u Kisiljevo došao tim lekara zadužen da slučaj ispita. Blagojevićev grob je otvoren i u njemu je pronađeno telo koje nije istrulilo, "kao da je živo", sa svežom krvlju u ustima. Seljaci su telo navodno proboli glogovim kolcem i spalili, a ubistva su prestala.
Austrijski predstavnici su poslali zvaničan izveštaj u Beč, sa opisom celog događaja, a kada je „incident" objavila tadašnja štampa, a Petar Blagojević je i zvanično postao prvi vampir modernog doba.
Posle Blagojevića okolna sela su navodno upoznala i vampiricu Ružu Vlajnu koja je dugo posle svoje smrti plašila meštane koje noć zatekne van kuće. Razbijala im je zemljane sudove i dozivala ih sa Dunava, po čijoj su je površini videli da hoda.
Ipak, pored Blagojevića, austrijski izvori oko 1725, pominju još jednog Srbina koji se "povampirio". Arnaut Pavle je bio bivši turski vojnik koji je živeo u selu pored Svilajnca. Ženi je često govorio o susretu sa vampirom u Grčkoj. On ga je ubio, ali izgleda da je uspeo da se "zarazi". Umro je negde u isto vreme kad i Petar Blagojević, a nakon njegove smrti ljudi iz sela su počeli misteriozno da umiru. Ponovo je sastavljena komisija koja je otkopala tela. Nekoliko njih nije bilo raspadnuto, pa se zaključilo da je Petar zarazio još ljudi i napravio "vojsku čudovišta". Sva tela su probijena glogovim kolcem i spaljena.
I ovaj slučaj je opisan u austrijskoj štampi i posao je deo prve "vampirske manije" koja je počela da se širi Evropom.
Ipak, zahvaljujući pripovetci Milovana Glišića i filmu Đorđa Kadijevića, najpoznatiji srpski vampir je Sava Savanović. On je "živeo" u vodenici sela Zarožje i pio krv svakome ko je prolazio pored vodenice. Onome ko bi se usudio da u vodenici zanoći, nije bilo spasa. Po legendi, Sava je terorisao namernike na zabačenim putevima zapadne Srbije sve do 1880. godine, kada je njegov grob pronađen, otkopan i proboden glogovim kolcem. Iz kovčega su izletele dve noćne leptirice koje su davile novorođenčad po zapadnoj Srbiji još 30 godina posle toga. Ova legenda je poslužila Glišiću za pomenutu pripovetku.
I tako se završila "zvanična" istorija srpskih vampira. Ima njih, koji su bili oprezniji i nisu privukli pažnju javnosti, smatraju drugi, koji i danas veruju da krvopije žive "među nama". Petru, Ruži, Pavlu i Savi, slavu je ionako oteo sused iz Rumunije.
(Dnevno.rs)