ISPOVEST NARKOMANA: Još samo ovaj put!
Veoma potresna priča o mladoj osobi koja je postala zavisnik heroina i njenoj borbi da se vrati na pravi put. Njena priča je veoma potresna. Ona je dete razvedenih roditelja i sama je živela sa starijom sestrom.
"Dobila sam dovoljno slobode za manipulacije i prevare. Krenula sam sa drugaricom da proslavim rođendan. Pre toga, napunila sam džepove novcem od familije. Bili su izdašni. Drugarica je, dok smo pili i pušili, odjednom rekla: "Hajde da se častimo heroinom". Nije trebalo dvaput da kaže. Imala sam dovoljno novaca.
Preko jednog taksiste i ostalih veza kupile smo pola grama heroina. Ušmrkale smo po osminu, ostatak ostavile za sutra.
Uh, kako sam se navukla. Gde sam bila čitavo vreme, grdila sam sebe. Ovo je prava stvar; heroin je kul, vrtelo mi se u glavi. Tako je krenulo, od jedne osmine dogurala sam do dva grama dnevno.
Drugaricu sam ostavila kada je počela da se bode. Nastavila sam sa šmrkanjem. Našla sam novo društvo. U njemu obavezno diler.
Uzimala sam od familije, od svih koje sam mogla da prevarim. Iznišljala sam da mi trebaju razne stvari. Udovoljavali su, bez pokušaja da uspostave neki ozbiljniji kontakt sa mnom. Kao da su se bojali nečeg što će ustalasati vranjsku lokalnu žabokrečinu.
Novac, novac, novac - danonoćna opsesija! Uzela sam sestrino zlato i prodala ga. Nije primetila, jer nije ga nosila. Prodala sam nekoliko diskmena. Džon je slao redovno od 50 do 80 evra. Lagala sam da mi treba mobilni, garderoba. Šmrkala sam intenzivno.
Iz oštećene nozdrve znala je da šikne krv. Uznemirila sam društvo željom da se fleširam. Dešavalo se da su me silom odvlačili sa stola. Uživala sam u heroinu. Ušmrkana osetila bih naglo opuštanje, tonjenje i lebdenje. Kliznula bih niz zid, glava bi pala u stranu, nastao bi prekid filma. Po buđenju, odmah bih krenula u akciju, u nabavku. Diler je bio izdašan. Znao je da sačeka za novac. Nikad ga nisam ispalila.
Došao je jun 2005. godine. Vikendom čuvene narkomanske žurke.
"Nemaš pojma o životu u raju ako nisi probala ekstazi", čula sam izgubljeni glas. Probala sam. Nešto me podiglo. Ponelo put neba. Letela sam visoko iznad grada i svima se podrugljivo smejala. Posebno matorcima.
Huknula bih: Ja sam vaš i Lucifer! Čula sam cviljenje: Ubiće nas grom iz vedrog neba! Likovala sam. Kad bih se spustila na zemlju čekale su me stoglave zmije. Bezglavo, ne osećajući od bola telo hitala sam u susret beloj smrti.
Tog leta stalno me je kod sestre drukao moj drug iz detinjstva. Do tada, samo me je jednom otac pitao: "Da li se drogiraš"? Ne, rekla sam. "Dobro", slegao je ramenima i otišao.
Prva je posumnjala sestra. Lagala sam sebe. Jednog dana, sestra je sasvim slučajno čula moj razgovor sa dilerom. Ostala sam dužna, razgovor je bio preglasan. Pretio je da će me ubiti. Sestra, uplašena rešila je da obavesti roditelje. Sakupili su se svi. Prišli su obazrivo, smireno. Majka je tu odigrala glavnu ulogu. Vratila se kući. Posvetila meni. Krenula sam na lečenje.
Prve dve nedelje su bile kao u filmu strave i užasa. Zapala sam u krize, nakon dva dana htela da odustanem. Plakala sam, vrištala od bolova. Udarala rukama, glavom o zid. Polomila kompjuter, sve po sobi. Majka i sestra se nisu odvajale od mene. Liv, govorila sam sebi, pobedićeš. Ovog puta moraš. Inače, čeka te smrt raširenih ruku.
Najteže je prošlo.
(Ok radio)