Nisam član kružoka, čak ni književnog udruženja. Moje najveće priznanje su moji čitaoci i dok bude bilo tako, imaću razloga za radost
Voljena i osporavana!
Jelena Bačić Alimpić pre desetak dana objavila je treći roman „Poslednje proleće u Parizu“ u izdanju „Lagune“. Ona tvrdi da je ovo delo njena najzrelija i najsnažnija knjiga. U razgovoru za Kurir nesuđena profesorka srpskog jezika i književnosti govori o novom bestseleru, o tome zašto misli da nikad neće dobiti prestižne književne nagrade i odgovora delu javnosti koji osporava njene spisateljske sposobnosti.
Kako ste odlučili da radnju novog romana smestite u Rusiju, a da tema budu Staljin i njegovi logori u Sibiru?
- Još dok sam studirala, fascinirala me je tema gulaga i istorija Rusije. Pre desetak godina, kad sam prvi put posetila Pariz, na čuvenom groblju Pjer Lašez ugledala sam vrlo neobičan spomenik i na njemu epitaf koji mi se urezao u pamćenje. Pre godinu dana ponovo sam bila u Parizu, a već sam iščitavala knjige u kojima su veliki ruski stvaraoci pisali o gulagu, Staljinove memoare i istoriju Rusije. Setila sam se neobičnog spomenika koji sam davno videla i tako se rodila ideja da priču smestim u Francusku, a sećanja Marije Kolčak u Rusiju.
Kroz priču nas vodi novinarka Olga. Da li ste kroz njen lik podelili s nama i deo vaše životne priče?
- Teško mi je da se distanciram od likova u svojim knjigama i sigurno je da u svakom ženskom liku mogu pronaći deo sebe jer im deo sebe i dajem dok ih stvaram. Vaše pitanje je vrlo pronicljivo i sasvim ste u pravu - da, kroz Olgin lik sam sa čitaocima podelila i svoje stavove o ljubavi, životu i porodici.
Zašto smatrate da nikad nećete dobiti prestižnu Ninovu nagradu?
- Ne smatram, znam. Nisam javno politički opredeljena, nisam deo nijednog književnog klana, niti kružoka, pa čak ni udruženja. Iskreno, moja najveća nagrada su moji čitaoci i dok bude bilo tako, imaću razloga za radost.
Kako komentarišete što dobar deo javnosti omalovažava vaše spisateljske sposobnosti?
- Ako mislite na dežurne polupismene anonimne hejtere, šta očekujete da vam kažem... Zaista ne mogu da se bavim onima koji se bave mojom ličnošću, a da me nisu ni upoznali, ili mojim delom koje nikad nisu pročitali. To govori o njima, a ne o meni. Zahvalna sam svojim čitaocima, pišem zbog njih i zbog sebe, živim svoj život u svom malom univerzumu i nikog ne ugrožavam svojom neznatnošću.
Kritičari vas porede s Gordanom Kuić.
- Čula sam za poređenje sa gospođom Gordanom Kuić. Čast mi je.
Za koju svoju junakinju ste intimno najviše vezani?
- Već sam kazala da u svakom ženskom liku postoji i deo mene. Ipak, kad bih morala da izaberem, to bi svakako bila Ana Balint, glavni lik u mom prvencu „Ringišpil“.
Da li se može u Srbiji živeti od pisanja?
- Imala sam tu sreću da čitaoci zavole moje knjige, i to mi je najveća nagrada koju sam dobila u životu. „Ringišpil“ je štampan u 32 izdanja, „Pismo gospođe Vilme“ u 25 izdanja, a „Poslednje proleće u Parizu“ je tek počelo da živi. U skladu s tim što sam navela, odlučila sam da živim od onoga što najviše volim - od pisanja.
Je l‘ vam nedostaje televizija?
- Ne. Nedostaju mi moje drage kolege.
Jelena Bačić Alimpić pre desetak dana objavila je treći roman „Poslednje proleće u Parizu“ u izdanju „Lagune“. Ona tvrdi da je ovo delo njena najzrelija i najsnažnija knjiga. U razgovoru za Kurir nesuđena profesorka srpskog jezika i književnosti govori o novom bestseleru, o tome zašto misli da nikad neće dobiti prestižne književne nagrade i odgovora delu javnosti koji osporava njene spisateljske sposobnosti.
Kako ste odlučili da radnju novog romana smestite u Rusiju, a da tema budu Staljin i njegovi logori u Sibiru?
- Još dok sam studirala, fascinirala me je tema gulaga i istorija Rusije. Pre desetak godina, kad sam prvi put posetila Pariz, na čuvenom groblju Pjer Lašez ugledala sam vrlo neobičan spomenik i na njemu epitaf koji mi se urezao u pamćenje. Pre godinu dana ponovo sam bila u Parizu, a već sam iščitavala knjige u kojima su veliki ruski stvaraoci pisali o gulagu, Staljinove memoare i istoriju Rusije. Setila sam se neobičnog spomenika koji sam davno videla i tako se rodila ideja da priču smestim u Francusku, a sećanja Marije Kolčak u Rusiju.
Kroz priču nas vodi novinarka Olga. Da li ste kroz njen lik podelili s nama i deo vaše životne priče?
- Teško mi je da se distanciram od likova u svojim knjigama i sigurno je da u svakom ženskom liku mogu pronaći deo sebe jer im deo sebe i dajem dok ih stvaram. Vaše pitanje je vrlo pronicljivo i sasvim ste u pravu - da, kroz Olgin lik sam sa čitaocima podelila i svoje stavove o ljubavi, životu i porodici.
Zašto smatrate da nikad nećete dobiti prestižnu Ninovu nagradu?
- Ne smatram, znam. Nisam javno politički opredeljena, nisam deo nijednog književnog klana, niti kružoka, pa čak ni udruženja. Iskreno, moja najveća nagrada su moji čitaoci i dok bude bilo tako, imaću razloga za radost.
Kako komentarišete što dobar deo javnosti omalovažava vaše spisateljske sposobnosti?
- Ako mislite na dežurne polupismene anonimne hejtere, šta očekujete da vam kažem... Zaista ne mogu da se bavim onima koji se bave mojom ličnošću, a da me nisu ni upoznali, ili mojim delom koje nikad nisu pročitali. To govori o njima, a ne o meni. Zahvalna sam svojim čitaocima, pišem zbog njih i zbog sebe, živim svoj život u svom malom univerzumu i nikog ne ugrožavam svojom neznatnošću.
Kritičari vas porede s Gordanom Kuić.
- Čula sam za poređenje sa gospođom Gordanom Kuić. Čast mi je.
Za koju svoju junakinju ste intimno najviše vezani?
- Već sam kazala da u svakom ženskom liku postoji i deo mene. Ipak, kad bih morala da izaberem, to bi svakako bila Ana Balint, glavni lik u mom prvencu „Ringišpil“.
Da li se može u Srbiji živeti od pisanja?
- Imala sam tu sreću da čitaoci zavole moje knjige, i to mi je najveća nagrada koju sam dobila u životu. „Ringišpil“ je štampan u 32 izdanja, „Pismo gospođe Vilme“ u 25 izdanja, a „Poslednje proleće u Parizu“ je tek počelo da živi. U skladu s tim što sam navela, odlučila sam da živim od onoga što najviše volim - od pisanja.
Je l‘ vam nedostaje televizija?
- Ne. Nedostaju mi moje drage kolege.
Prevarena
TURCI ME NISU ISPOŠTOVALI
Turci su pokazali interesovanje da urade ekranizaciju vaših romana.
- Turci su preveli „Ringišpil“, a tražili su i autorska prava za „Pismo gospođe Vilme“, ali ih nisu dobili jer nisu ispoštovali ugovor. I kad bi hteli da urade ekranizaciju „Ringišpila“, odbila bih, jer priča koja je smeštena na našim prostorima zaslužuje da tu bude i ekranizovana.