Vlasta Velisavljević: Dva Uskrsa sam dočekao pod bombama, a da ne znam zašto!

Tradicija Praznik proslavljam u Novom Bečeju, gde se okuplja cela porodica. Slavio sam ga i u onim vremenima kad to baš nije bilo poželjno

Veliki glumac i čovek!
Vlasti Velisavljeviću (88) na pozorišnom festivalu Nušićevi dani u Smederevu uručena je nagrada za životno delo. U razgovoru za Kurir najstariji aktivni glumac u Srbiji govori o vezi sa slavnim piscem, godinama provedenim na robiji i tome kako proslavlja najveći hrišćanski praznik.

- Uskrs tradicionalno proslavljam u Novom Bečeju, gde se okuplja cela porodica Velisavljev. Moj otac je našem prezimenu, kad smo se preselili u Beograd, dodao nastavak „ić“. Mislio je da će nam biti bolje.

Kako ste proslavljali praznik u neka pređašnja vremena?
- Dva Uskrsa sam dočekao pod bombama, a da ne znam zašto. Jednom 1944, kad su nas bombardovali saveznici, i 1999. godine. Slavio sam ga i u vremenu kada to baš nije bilo poželjno. Išli bismo do Saborne crkve. Nisu nam branili.

Dobili ste nagradu za životno delo u Smederevu.
- Svoju najveću nagradu već sam dobio u JDP, kolege su me izabrale za počasnog člana pozorišta. Nušić me prati celog života preko ćerke Gite Predić. Otac joj je dao da se igra pozorišta, a ona je svoj posao ozbiljno shvatila i napravila pravo dečje repertoarsko pozorište Roda (preteča današnjeg „Boška Buhe“), u kojem sam prvi put zaigrao na sceni. Nas je iz te priče ostalo vrlo malo - reditelj Dimitrije Đurković, Renata Ulmanski i balerina Katarina Obradović.

Po čemu ćete pamtiti te ratne godine?
- Ne znam na koji rat mislite jer sam preživeo sve ratove. Drugi svetski zatekao me je kod Londona. Stanovao sam uvek na Dorćolu. To je beneficija. Svi se sada izdaju za Dorćolce. Nikad se nismo mirisali sa Savamalcima. Oni će sad dobiti grad na vodi. Njima neće moći niko ništa, a pre su se uvek trudili da nas stignu.

U ratu ste završili u logoru u Nemačkoj.
- Ponovo sam ga posetio pre tri godine. Otišao sam da vidim gde sam bio zarobljen. Na tom mestu danas je teatar Hanza, u mestu Herde pored Dortmunda.

Jeste li dugo bili u zarobljeništvu?
- Bežao sam iz logora. Pobegao sam kako sam umeo. Dobio sam konačno rehabilitaciju. Sudija je čitao moj dosije i rekao mi da sam bio avanturista. Takav je moj život. Nisam voleo ropstvo. Uvek sam pokušavao da bežim.

Kako ste završili na Golom otoku?
- Dosta mi je te priče, ako možemo da je izbegnemo. Imam bogatu biografiju što se tiče zatvora, jer nema onog u kojem nisam boravio. Nisam hapšen zbog kriminala, već zbog bekstva preko granice. Sa ocem Voje Brajovića bio sam na robiji u istoj ćeliji. Čuvena soba 17A najstrašnija je na svetu.

Da li vam je gluma pomogla da izbegnete batine po logorima?
- Uvek sam kukao. Nisam se ja prema njima odnosio kao neprijatelj niti vikao „pucajte, psine“ ili „živeo Skoj“. Jedan islednik me je promašio i udario rukom u zid. Meni i njemu je to bilo smešno. Izašao je napolje i poslao boksera da dovrši posao.