Veljko Pantelić (9) svaki dan kraj pruge čeka prolazak kompozicija i maše mašinovođama. Ako mašinovođa ne pisne sirenom, ovaj mališan se rasplače
KRALJEVO - Ćihu, ćihu, ći-hu-hu! Veljko Pantelić ima devet godina. Đak je drugog razreda OŠ „Đura Jakšić“ u rodnoj Progorelici kod Kraljeva. Smeđokosi mališan s prodornim plavim očima sasvim je obično dete s neobično velikom ljubavlju prema - železnici!
Dedino nasleđe
Za njega je sreća, velika da golemija ne može biti, da kraj pruge koja prolazi kroz selo sačeka nailazak voza, mahne mašinovođi, a da mu ovaj otpozdravi prodornim zvukom sirene lokomotive!
- Zlo je ako mašinovođa ne pisne - Veljko se odmah rasplače! Srećom, to se baš retko dešava. Znaju ga sve mašinovođe na ovom delu železnice. Kako i ne bi kad od svoje četvrte godine visi kraj pruge čekajući vozove. Ta ljubav mu je nasleđe od dede, koji je bio mašinovođa. On mu je mnogo pričao o vozovima - objašnjava Veljkov otac Perica Pantelić kako se kod njegovog dečaka razbuktala „pružna“ strast. Veljko zna vozni red na području Kraljeva verovatno bolje i od direktora „Železnica Srbije“.
Obradovao se... Veljko sa vozom
- Pre podne ispratim jedan šinobus, a u 14 sati sačekam putnički voz iz Zvečana za Kraljevo. Kad prođe, dotrčim kući, ručam, pa u 15.10 ponovo skoknem do pruge jer se taj voz vraća za Zvečan. Onda opet odem kući, učim, pa se vratim do pruge da dočekam teretni voz za rudnik Piskanju - nabraja simpatični mališan, dajući nam podatak koji železnici služi na čast: - Vozovi su prilično tačni, kasne najviše desetak minuta!
Voziće vozove
Na pitanje šta će biti kad poraste, očekivano odlučno odgovara - mašinovođa! - Učiću u Beogradu, tamo ima ta škola. Voziću i ja vozove i naučiću svog sina da mi maše kad naiđem, a ja ću da mu sviram sirenom - dečački jednostavno otkriva profesionalne i lične planove.
Veljko je na železnici doživeo i veoma „traumatične“ situacije. - Otišao je jednom do pruge i vraća se trčeći, sav uplakan. Šta se desilo, pitam ga, a on kroz jecaje kaže da su neke devojčice stavljale kamenčiće po pruzi, pa će voz da mu padne - prepričava dogodovštinu Veljkova mama Sanja.
Porodici Pantelić je najvažnije to što je Veljko svestan šta na železnici nije dozvoljeno. - Još kao veoma mali naučio je da ne sme na prugu, već samo da stoji dva-tri metra od šina. Zato ne brinemo i puštamo ga samog - kaže Sanja. Za kraj, ne možemo da izostavimo da Veljko ima još jednu veliku ljubav, doduše, ne tako snažnu kao što je ona prema vozovima. - Volim Partizan i igram fudbal. Znam gde koji fudbaler igra, i naš i strani - hvali se ovaj veseli dečak.
Dar našeg lista Veljku A OD KURIRA DOBIO VOZIĆ
Ajooooooooj... Hvala vam do neba! - otelo se razdraganom Veljku kad mu je reporter našeg lista uručio poklon redakcije Kurira - garnituru voza! Očiju zacakljenih od radosti, Veljko je odmah počeo da sklapa šine na patosu kuće, odakle nije ustajao do našeg odlaska iz doma Pantelića.