Marina Andrejić za Kurir: Terali me da priznam da sam presudila sinu
- Sakrila sam se u mišju rupu posle izlaska na slobodu. Predstavljena sam u medijima kao čudovište koje je ubilo svoje dete, a ja to nisam uradila. Ja mog sina nisam takla, a policajci su mi maltretiranjem i pretnjama iznudili lažno priznanje - ispričala je za Kurir Marina Andrejić (43) iz Majilovca, koja je bila optužena da je jula 2010. motikom ubila sina Đorđa (13), da bi je u julu 2012. godine Apelacioni sud oslobodio krivice usled nedostatka dokaza!
Udala sam se iz ljubavi
Nakon dve godine Marina je odlučila da iznese svoju istinu, za šta, kako kaže, dosad nije imala prilike!
- Za Đorđevog oca Dejana sam se udala iz ljubavi. Našeg sina, za koga sada ne znam gde je, ni da li je živ, dobili smo 1996. godine. Proklet nek je dan kada sam ga povela sa sobom na tu njivu - kaže Marina.
Ona priča da su kobnog dana ona i Đorđe krenuli da oberu boraniju.
- Išli smo putem koji nismo dobro poznavali, pa smo zalutali. Na to je uticala i moja rasejanost i psihičko rastrojstvo uzrokovano mužem alkoholičarem i njegovom porodicom koja je godinama htela da me otera od kuće. Fizički sam bila tu, ali psihički sam bila na drugoj strani. Sećam se da sam se okliznula na toj njivi i pala. Motika me je udarila u nogu, iz koje je počela da lije krv. Uspaničila sam se i nastavila da hodam bosa. Đorđe i ja pokušali smo da izađemo iz polja - priseća se Marina.
Stigli su da kraja puta ne znajući gde vodi.
- Pao je mrak i nisam znala kako da se vratimo kući, a zbog povrede nisam mogla da hodam, pa sam poslala Đorđa da nađe put. Dozivali smo se svaki čas da se ne izgubi. Onda mi je rekao da njiva izlazi na dva puta. Čekala sam da se vrati pa da pođemo zajedno, ali nije dolazio - priča majka dečaka. Marina kaže da je pomislila da se Đorđe bez nje vratio kući. Nakon tri dana našla je put, a shvatila je da Đorđa nema tek kada ju je muž pretukao što ga je izgubila.
Sve mi je smešteno
- Ne mogu da se pomirim s tim da Đorđa nema. Pričaju da je u Nemačkoj i Austriji, a ja samo želim da znam istinu - kaže Marina, koja je uverena da joj je neko namestio hapšenje.
- Ne mogu da uperim prst u bilo koga, ali moguće je da je to uradila familija mog muža. Možda je neko dao i neke pare. Ne znam, nagađam - završava majka dečaka, čija je lobanja nađena tek u novembru 2010. godine.
(Na. S.)
Iznuđeno priznanje
MORALA SAM DA KLEČIM
ISPRED SINOVLJEVE SLIKE
Kad su me saslušavali u policiji, inspektor je urlao: „Da li si rekla svojima šta si uradila sa detetom“. Kazali su da će mi ćerku odvesti u dom, da neću znati gde je. Naterali su me da klečim ispred sinovljeve slike i da im kažem gde sam ga ostavila! Sekli su mi nokte da provere moj DNK i ja sam priznala nešto što nisam uradila. Kasnije sam sve negirala, ali su me na kraju ipak optužili - kaže Marina, o čijoj se ćerki Anđeli (16) sada stara Centar sa socijalni rad.