Četiri Bošnjaka iz Bosanske Krupe na severozapadu Bosne i Hercegovine Ejdo Rekić (38), Husein Sivić (40), Ćerim Balikić (26) i Redžo Delalić (25) poginuli su tokom potonuća jednog od najvećih prekookeanskih brodova Titanika, u noći između 14. i 15. aprila 1912. godine.
Odredište Krupljana trebalo je da bude Harisburg, gradić u Pensilvaniji, gde se već tada nalazila veća kolonija iseljenika iz Bosanske krajine. Četiri Bošnjaka ukrcala su se na Titanik u sredu 10. aprila 1912. godine.
Na 100. godišnjicu potonuća ovog broda praunuk Ejde Rekića, Nijaz Tatarević, u Bosanskoj Krupi podigao je spomen-ploču poginulim Krupljanima.
Tatarević kaže da se ranije nije znalo da je njegov pradeda poginuo na Titaniku. Kako navodi, zbog nedostatka moderne tehnologije nisu znali šta se tačno dogodilo sa njegovim pradedom. Samo su informisanii da je poginuo na nekom brodu.
“Kasnije smo putem Interneta videli da se njegovo ime nalazi među poginulim putnicima. Pored njega je bilo još troje građana Krupe”, rekao je Tatarević.
On je pojasnio da su mnogo godina tragali za nekim dodatnim informacijama i da su iz Arhiva BiH dobili neke podatke koji potvrđuju smrt Krupljana na Titaniku. Tatarević kaže da su dobili i knjigu “100 godina Bošnjaka u Americi” u kojoj je jedan deo posvećen potonuću Titanika i poginulim Krupljanima.
Ejdo Rekić je prvi put bio u Americi 1906. godine.
“Moj pradeda je 1906. godine otišao u Ameriku i tamo je radio u rudniku. Nakon šest godina vratio se kući da poseti ženu, četiri sina i dve ćerke. Po povratku u Ameriku sa sobom je poveo svoja tri prijatelja”, priča Tatarević.
Međutim, Rekić i njegovi prijatelji nikada nisu stigli do Amerike. Krupljani su putovali sa austrijskim pasošima
“Oni su se nalazili u trupu broda, među trećom klasom. Znamo da je donji deo broda bio zaključan tako da nikako nisu mogli da se spasui”, kaže Tatarević.
Na 100. godišnjicu od potonuća Titanika, 15. aprila 2012. godine, u Bosanskoj Krupi je podignuta spomen-ploča četvorici Krupljana.
“Ja i moj rođak smo došli na ideju da na neki način obeležimo ovaj slučaj i da to ostane trajno sećanje. Mislim da taj događaj zaslužuje pažnju. Na kraju sam ja lično podigao ovu spomen-ploču”, kaže Nijaz Tatarević.
(Anadolija)