Olgica Šehović je dugogodišnji ronilac i član ronilačkog kluba "Posejdon". Hrabri i humani ljudi iz ovog kluba, zajedno sa Olgicom, uputili su se u Obrenovac u akciju spašavanja pre svega male dece i beba kada je vodena stihija u samo par sati potpuno potopila ovaj grad. U petak veče, po mrklom mraku i sa samo dva čamca krenuli su u akciju. Ono što je videla i doživela će joj, kako kaže, zauvek ostati urezano u pamćenju.
"U petak veče smo došli u Obrenovac i podelili se u dve ekipe. Pošto smo imali samo jedan čamac, drugi smo dobili od komandanta rečne policije, gospodina Ćosića. U toku noći je bio smanjen broj čamaca za spasavanje, jer je više ekipa moralo da predahne zbog toga što su naporno radili satima bez prestanka. Rusi su takođe bili tu sa tri čamca i zaista su bili efikasni i sposobni, pa smo se mi trudili da se ugledamo na njih", ovim je Olgica započela priču o prvoj večeri koju je provela na terenu.
"Mislila sam da ću se plašiti jer nikada nisam bila u takvoj situaciji, ali na svu sreću nisam osećala strah, već samo želju da pomognem i spasem što više ljudi. Međutim, moram priznati da je atmosfera bila jeziva, pogotovo što je bio mrkli mrak, a mi smo imali samo dve lampe i trudili se da štedimo bateriju da bismo uspeli što više ljudi da spasimo", rekla je Olgica.
Ronioci su se trudili da meštani Obrenovca koje su spasavali ne vide suze u njihovim očima niti to da su užasno potreseni tužnom sudbinom koje je ove ljude snašla.
"Ne mogu da opišem rečima situaciju u kojoj smo spašavali desetomesečnu bebu. Beba je spavala, potpuno nesvesna onoga što se događa oko nje. Neverovatan je osećaj pomoći tako malom i bespomoćnom stvorenju. Trudili smo se da ljudi ne vide da smo potreseni, čak smo se i šalili sa njima da bismo im koliko-toliko olakšali situaciju. Jednoj gospođi, koju smo spašavali u pet izjutra, smo se "izvinili" što dolazimo nenajavljeni tako rano, a ona nas je u šali ponudila kafom", ispričala je Olgica.
"Da nije bilo njega, nikada ne bismo uspeli da pomognemo ljudima. Jednom smo morali čak pola sata da se vozimo do adrese gde se nalazila porodica sa bebom koje smo morali da evakuišemo. Kada nas je voda nosila morali smo da veslamo, jer je motor bio jako slab. Nekada smo morali da izlazimo iz čamca i da ga vučemo jer je bilo previše plitko, a jednom smo se nasukali na vrh automobila, pa smo morali da se trudimo da oslobodimo čamac. U takvim situacijama, moram priznati da smo bili uplašeni, jer nismo znali da li ćemo uspeti da spasemo te ljude ako nam se ošteti čamac", iskrena je Olgica.
Slika koju nikada neće moći da izbaci iz glave je ona kada su čamcem prolazili pored krava i jednog belog konja koji su stajali u plitkoj vodi, uplašeni i sami.
"Prolazili smo čamcem pored uplašenih krava i konja i jako mi je teško palo što nismo mogli da im pomognemo. Celu akciju evakuacije ljudi iz Obrenovca ću pamtiti dok sam živa. Spasili smo preko stotinu ljudi i jako smo ponosni na to. Svaka slika te noći ostaće mi urezana zauvek u sećanju i sada potpuno drugačije gledam na svet", zaključila je Olgica.
(Žena.rs)