Nenad Stevanović (14) iz Jelava kod Loznice bio je sam u kući kada je voda od nabujalog Jadra počela da prodire u njegovu sobu. Brat Aleksandar (3) sa majkom Biljanom bio je kod komšinice, dok je otac Miroslav pomagao svojoj sestri da iznese stvari iz njene kuće, koja je već bila poplavljena.
Hrabro je Nenad gledao u oči nedaću koju nadolazi ali se nadao da voda neće dalje ići pa se popeo na potkrovlje da sačeka ostatak porodice.
"Sve je trajalo nekoliko minuta i za tren oka voda je stigla do pola kuće. Otac je kod tetke spasavao što se spasti može, ne znajući da i kod nas nije ništa bolje. Popeo sam se na potkrovlje i čekao majku. Plašio sam sa da li uopšte zna kolika je voda pa sam virio kroz prozor da je o tome obavestim. Ugledao sam je kako dolazi sa ocem, javio sam im se, rekao da sam živ, a onda su se i oni popeli na potkrovlje", priča hrabri Nenad.
Sobe u kojima su spavali on i brat, bile su puna vode, kao i kuhinja i predsoblje odakle je uspeo navreme da uzme svoje patike koje nosi već peti dan u prihvatilištu SC "Lagator".
"Voda je krenula iz podruma, gledao sam kako natapa tepih i onda je krenulo dalje. Kao da sam gledao horor film. Oko pet popodne došli su spasioci, vojska i vatrogasci. Morali smo da siđemo u vodu da bismo kroz prozor izašli u čamac. Vojnici su nas izbavili, a otac je ostao da vidi šte će biti s kućom. Mene, majku i brata vatrogasci su prevezli do njihove stanice u Loznici, a odatle smo prebačeni u "Lagator". Dobili smo sobu, hranu i ovde su svi brižni prema nama. Međutim, ja sam sanjao svoju sobu u kojoj više ničega nema", teško izgovara Neša, kako ga oslovljavaju novi prijatelji iz prihvatilišta. Uništene su mu knjige, garderoba i sve stvari. Još nisu išli da vide kakva im je kuća posle katastrofe.
"Otac je ostao tamo, spavao je u kolima jer zbog bujice nije ni mogao da pređe do Loznice. Kad se voda malo povukla, otišao je do sestre da se presvuče jer je bio mokar. Kako nam je rekao, iz naših soba voda se povukla ali podrum je pun i tek treba izbaciti vodu iz njega. Inače, kuća je blizu mosta na Jadru", objašnjava dečak.
Mali Aleksandar sa osmehom pokazuje tri prsta odgovarajući na pitanje koliko ima godina. Osmeh ne skida sa lica, ali u očima mu se ogleda nedaća koje nije ni svestan. Pitamo ga da li mu je bilo hladno na čamcu i da li se uplašio, a on odgovara da nije. Strah je nepoznat u njegovim godinama. - Jeo sam. To je rečenica koju je izgovorio jer je zapamtio da se to desilo na nekom neobičnom mestu, gde do tada nije bio.
Dok čekaju povratak kući, na terenima „Lagatora“ igraju fudbal, druže se sa sportistima i osobljem „Lagatora“, koje pored majke Biljane brinu o njima.
(Blic)