ANA NIKOLIĆ OTVORENO: Važni su mi saveti mog psihologa

Kurir štampano

Zabrinuta za stanovnike rodnog Paraćina koji je ugrožen izlivanjem reke Crnice, pop zvezda Ana Nikolić priča o tome kako pruža moralnu podršku unesrećenima i evocira uspomene na detinjstvo provedeno u tom gradu

Ispijena od nespavanja zbog danonoćne brige o stanovnicima rodnog Paraćina, pevačica Ana Nikolić ne diči se svojim plemenitim gestovima, već nastavlja borbu za bolju budućnost stanovnika ugroženih područja širom Srbije. Dok je ispred jednog beogradskog hipermarketa punila još jedan kombi za svoje Paraćince, ispričala je za Story kako su njeno detinstvo obeležile mnogo blaže poplave kojima se radovala, dok sada, nakon ove prirodne katastrofe, više ne želi ni da je uspava kratkotrajni večernji pljusak.

- Veoma me je uznemirilo sve što se dogodilo. Neverovatno je da poplava može da uzrokuje tako katastrofalne posledice na našem podneblju. Paraćin ima reku Crnicu koja se često izlivala. Bilo je prolećnih kiša i kao mali na putu do škole gazili smo u gumenim čizmama po vodi koja se prelila iz korita. Nikada, međutim, nije bilo strašno kao sada kada je voda prekrila i klupe u centru grada, a to znači da je narasla više od metra - setno će Nikolićeva na početku razgovora. Iako se davno odselila iz rodnog grada, najnovija dešavanja alarmirala su je da pomogne bivšim sugrađanima.

- Mom rodnom gradu nije posvećeno dovoljno medijske pažnje. Čula sam se sa predsednikom opštine koji mi je saopštio šta je najpotrebnije i dogovorili smo se da jednog dana, kad sve prođe, napravimo i humanitarni koncert na koji ću pozvati sve svoje kolege. To je nešto što će se dešavati kasnije jer sada nije vreme za pesmu. Stanje u Paraćinu je strašno, preko hiljadu domaćinstava ostalo je bez krova nad glavom. Veoma je važan i psihološki momenat u pružanju pomoći, naročito dečici koja su proživela teške trenutke. Njih treba animirati, nije dobro da budu pasivna. Potrebna im je moralna podrška i poistovećivanje s nama javnim ličnostima kroz životne primere. Već ove nedelje otići ću u jedan od centara gde su smešteni raseljeni i razgovaraću s njima o tome da sam i sama sasvim normalna devojka kojoj je tako nešto moglo da se desi. Kupujem lopte, društvene igre i spremam se za druženje s mališanima na način na koji mi je to savetovao moj psiholog. Mnogo sam pričala s njim, inače ekspertom za traume, i rekao mi je da je u teškim situacijama najvažnija psihološka podrška i fizička aktivnost - kaže Ana.

Kompletan tekst u štampanom izdanju magazina Story

TAGOVI