ĆOSIĆ O GOLOM OTOKU: Drugovi, video sam pakao! Kardelj: Sumnjao sam da je tamo neka p...arija!
Zaostavština Dobrice Ćosića koju je više od deset godina beležio i snimao kamerom njegov prijatelj Slobodan Gavrilović, izazvala je pravi zemljotres u regionu, s obzirom na to da je ovo prvi put da se arhiv i tajne jednog tako važnog čoveka otvore odmah posle njegove smrti, a da se ne čeka kako to nalaže arhivska građa, 20 ili 50 godina.
“Uprava mi da Ranka Balondu, on je bosanski udbovac, bio je pomoćnik upravnika, da me prati. U zaranke mi krenemo. On me vodi ka logoru. Vodi me da mi pokaže ostrvo, njihove barake, gde oni i kako žive. Idemo putem, ljudi tucaju kamen i prave put. Rade, tucaju maljem kamen, vrlo ozbiljni ljudi. Ja kažem:
- Zdravo, drugovi.
Oni ćute. Ja se seknem: zašto ovi ljudi meni ne odgovaraju? Pođem dalje, druga grupa isto:
- Zdravo, drugovi.
Oni ćute. Okrenem se Ranku Balondi:
- Šta ovo znači? Zašto ovi ljudi mene ne otpozdravljaju?
- Oni nisu dostojni da tebi otpozdravljaju.
- Kako nisu dostojni?
- Oni su izdajnici, oni su neprijatelji, oni su agenti. Nemaju oni moralno pravo da tebi otpozdrave.
- Vrati me nazad u upravu. Ja ne mogu dalje da idem i da prolazim pored ljudi koji neće da mi odgovore na pozdrav.
Počinjem da sumnjam da je tu nešto duboko bolesno, opasno, svirepo, a već sam čitao te logore Sibirske, priče o Staljinovim logorima pa sad mislim nije valjda ovo kopija Staljinovog logora.
Odem u Trstenik, tražim Đilasa, prvo njemu da kažem. Dobijem obaveštenje da je on u Niškoj Banji. Letuje sa Vlahovićem i Dedijerom. Sednem na voz i odem u Nišku Banju. Oni u Cvetkovićevoj vili zaseli.
- Šta je bilo Dobrice, što si se vratio – pita me Milovan?
- Drugovi, ja sam tamo video ljudski pakao!
- Kakav pakao!?
- Pravi ljudski pakao!
Ispričam šta sam sve video. Odjednom Veljko Vlahović kaže:
- Ti Dobrice, ne razumeš dijalektiku klasne borbe.
A Dedijer, cinik kaže:
- Šta si očekivao, da ćemo da ih odvedemo u Opatiju, pa ćemo da ih hranimo mlekom i mileramom. Oni su neprijatelji, ruše Jugoslaviju.
Đilas šeta, ćuti i odjednom nestade. Dedijer samo što me ne bije, a čuveni pedagog i humanist Veljko Vlahović mi drži teoriju o dijalektici klasne borbe.
Vrati se Đilas i kaže:
- Dobrice, sutra u pola dva da se javiš Rankoviću i kaži Marku sve što si nama ispričao.
Dođem u pola dva kod Rankovića.
- Šta je Dobrice, što si se vratio?
- Druže Marko, to nije radni logor, to je mučilište, to je ubijanje ljudskih duša. Bolje da osnujete preki sud, možete i mene da stavite u taj sud, pa ko je izdajnik da ga sudimo kao izdajnika, ali to mučenje ljudi, to nije ljudski, ni komunistički. Ranković ustaje, otvara vrata i kaže:
- Bevc, dođi ovamo.
Bili su kabinet do kabineta. Dolazi Bevc i Marko kaže:
- Pričaj Dobrice.
Ja im ispričam taj užas. Kardelj u sred te priče kaže:
- Marko, pa ja sam sumnjao da je tamo neka pizdarija.
On, koji inače, ne zna srpski, izgovori tu reč, da je to pizdarija.
O tome kako je zatvoren logor možete pročitati u najnovijem broju Nedeljnika.