Iza nas je prvih nekoliko, od poprilično, dana u kojima će „ceo svet“ gledati u Brazil i navijati za svoje favorite. Na ovom delu planete sve obaveze završavaju se pre 18.00 kada počinje uvod u višečasovni fudbalski program i prikucavanje za omiljene delove nameštaja, najbolje kafiće... Važno je samo da je dobra slika i da je TV što veći.
Navijačke strati u Srbiji rade i zbog finala plej-ofa u košarci, mada je, ruku na srce, ono što smo videli u prvom meču valjda dovoljno ogadilo život pristalicama Partizana i Crvene zvezde. Dok kuckam ove redove nemam ni najmanju ideju u šta sve bitka pod obručima može da se izrodi. Nijedan scenario koji mi se mota po glavi ne bih voleo da vidim.
Nego. Za večernju zabavu smo obezbeđeni do sredine jula, jedne ćemo voleti, druge mrzeti, treći u nama neće buditi baš nikakvu emociju. Ali, šta ćemo sa onim vremenom do početka prve utakmice u Brazilu? Gde ćemo s adrenalinom, sa viškom energije?
Taj problem u nedelju 15. juna nisam imao. Jedan poziv omogućio mi je da uživam u sportu, pravom sportu i da, bar nakratko, pomislim kako neke ljudske vrednosti nikad neće prestati da biju svoje bitke sa bezumljem koje vlada.
Poziv iz Zagreba. Od čoveka s kojim sam, dok je još Jugoslavija (ona prava) stajala na čvrstima nogama (tako se činilo) delio onaj tvrdi i ukusni vojnički hleb (ili kruh). Od jednog Gorana, od mnogih koje mi savremenici SFRJ imamo širom te bivše države.
Ovog mog Gorana nisam video od sredine 1991. pa do 2010. godine. Tada me je službeni put odveo u Zagreb, facebook je odradio svoje i našli smo se. Ovog puta kod njega na ručku (O, ti su mlinci bili baš ukusni!!!). Činjenica da su prošle skoro dve decnije od poslednjeg pozdrava tamo negde na granici Jugoslavije (sada Slovenije) i Austrije meni nije smetala niti predstavljala problem u komunikaciji. Popio sam civilnu kafu s drugom iz vojske, upoznao mu suprugu, ćerkicu i sina.
Dakle, Goran zove. Ćerka mu igra ragbi 7 i dolazi u Beograd na turnir. Kockice od slova u ovoj novinarskoj glavi lagano su počele da se slažu.
Pakujem mlađeg sina u auto „danas gledamo ženski ragbi“ i idem put stadiona FK Rad. Tamo će svoje snage odmeriti ekipe Srbije, Beorgada, Mađarske, Bugarske i HARK Mladost. Banjičko sunce radi svoj posao „za sve pare“, dok sa tribina pogledom tražim, sada već devojku, koju sam video samo jednom u životu i koja je tada imala nekih 12 godina.
- Ti si baš tatina ćerka – uz osmeh konstatujem kada sam je prepoznao.
Osmeh dobijam umesto odgovora. To je Patricija. Ima tremu, vidi se. Kreće na zagrevanje, a ubrzo će i prva utakmica. Idemo da gledamo. Da uživamo u sportu. Da se opustimo i ne navijamo. Lep dan treba lepo iskoristiti. Tu saznajemo da je ekipa iz Zagreba stigla nekompletna jer su cure pre nekoliko dana imale reprezentativne obaveze i dobro su izbuijane i ispovređivane. Njih je pet, za utakmicu ih mora biti najmanje sedam. Nije problem – dve cure iz domaće ekipe skidaju svoje i oblače dresove tima iz Zagreba. Osetio sam nešto lepo tada.
Kraj utakmice. Zamolim trenera da pusti ćerku mog druga iz vojske na piće i dobijamo dozvolu. Imamo pola sata otprilike da proćaskamo. Da saznam da je Goran skinuo dobra deo kilograma (bravo, generacijo), da su i mama i brat OK. A onda, ondako domaćinski, pitam Patriciju da li je stigla šta da vidi od Beograda, je li upoznala koga iz protivničkih ekipa.
Odgovor me ponovo tera da mi bude lepo. Sviđa joj se Beograd, prija joj njen prvi boravak u Srbiji... Dele svlačionicu sa svim ekipama i „sve cure su OK“. Nije bilo nikakvih problema. Bili su na Trgu, „čak su im i u menjačnici razmenili novac iako su malo zakasnili u odnosu na radno vreme“. Čini joj se da je i hrana nešto jefitinija nego u Zagrebu, navodi primer ceha iz restorana. Mislim da su imali sreće pa naleteli na neko mesto u kom ne skidaju kožu s leđa.
Vidim, poneće lepe uspomene. Baš onakve kakve svako treba da nosi ma gde bio. Onakve kakve i ja nosim u vezi s Črnom na Koroškem, karaulom Koprivna, s Goranom, Tiborom, Rasimom, kuvarom Slobodanom, vozačem Galibom, s Zoltanom... Imena ređajte dalje po vašim lepim uspomenama.
I? Lagano se bliži prva večrašnja utakmica. Igraju Portugal i Nemačka. Svet će pažljivo gledati, neki će navijati za jedne, neki za druge, treći za sudiju (kad nam fudbaleri nisu na SP, da nas bar on predstavi pošteno i bude na visini zadatka), a ja ću, pod svežim utiscima, navijati da UVEK pobedi sport.
Neka bolji da više golova ili koševa, neka sve pršti na terenima, ali neka viteštvo nikad ne padne u drugi plan. Može i tako, verujte. Video sam to u nedelju na Banjici.
Možda je i Patricija (ili će u budućnosti) pronašla nekog svog „Gorana“ kod kog će moći da bane posle dvadeset godina i ispriča se kao da su se poslednji put sreli juče na pijaci. Želim joj to. Svima želim to.