BAJAGA ZA KURIR: Da sviramo samo u Srbiji, ne bismo imali da preživimo

Broj prodatih karata pao je za trećinu na koncertima svih izvođača. Ekonomska kriza se prvo oseti u stvarima koje nisu toliko bitne ljudima

Momčilo Bajagić Bajaga ima velike planove za sebe i svoje Instruktore, s kojima već više decenija hara od Vardara do Triglava i šire. Muzičar će leto provesti radno, zbog čega će odmor pričekati. On je nedavno sa brojnim rokerima učestvovao na humanitarnom koncertu „Noć za pomoć“, na kojem su skupljali pomoć za poplavljena područja.

- Na koncertu je bilo oko 1.300 ljudi, a od karata smo skupili blizu milion i po. Nisu nam javili koliko je još novca skupljeno prodajom pića na šanku. Bila je sjajna atmosfera, odlični uslovi za svirku i različit program. Svi su radili besplatno. Kontrolisali smo sve i znamo da je novac otišao tamo gde treba.

Kako si podneo vanrednu situaciju u Srbiji?
- Moj sin i ja imao mnogo prijatelja u Obrenovcu. Mislim da će novac koji smo sakupili biti raspoređen na više mesta. Ljudi su se odazvali, ali trebalo bi to malo da se razvuče. Kod nas sve brzo prođe. Prvih dana svi se „napale“ da pomažu, a onda stanu.

Koliki su honorari rok muzičara na tezgama?
- Mi nemamo klasične tezge. Ne kažem da ne bismo svirali, ali nas ne zovu. Imamo koncerte, ali nemamo cenu da nas neko plaća. Iz nekog našeg gledanja, broj karata pao je za 30-40 odsto na koncertima svih izvođača. Uvek se prvo oseti ekonomska kriza u stvarima koje nisu toliko bitne za život ljudi, kao što su taksi, muzika, pozorište, kafana... Imamo i mi koncerte u Srbiji, ali da ne sviramo u nekim gradovima u inostranstvu, ne bismo mogli da preživimo jer nema toliko posla i to svi znamo.

U medijima je jedna od glavnih tema bila plaćanje poreza. Da li ti izmiruješ obaveze prema državi?
- Naravno. Naša priroda posla je takva da mi rokeri nemamo dodira s novcem jer prodajemo karte na blagajnama. Pare idu na račune i sa njih se automatski plaća porez.

Da li je u Srbiji uništen rokenrol?
- Ne mislim da je rokenrol uništen, a i ako je uništen, onda se sam uništio, kao što bi se i narodnjaci uništili sami kad ne bi imali publiku. Rok nije u lošem stanju. Bila su zlatna vremena osamdesetih, kao što su za džez bile pedesete.

Tvoja ćerka i sin odabrali su umetnost. Kakva su njihova razmišljanja, ostaju li u Srbiji?
- Ćerka je još mlada za takve stvari. Završila je prvi razred dizajnerske škole. I sin ide na državni fakultet. Marko je sad apsolvent, ima još nekoliko ispita do diplomiranja i namera mu je da upiše master. On je orijentisan da bi ostao ovde. Anđelina želja je da upiše akademiju, pa da na godinu dana ode napolje i vrati se.

Je l‘ ti žao što nisu nastavili tvojim muzičkim putem?
- Nije. Ne možeš decu da forsiraš na nešto što ne žele. Oboje vole muziku. Marko više voli da sluša, a Anđela pomalo zna da svira klavir i gitaru i dve godine je išla na časove pevanja kod Aleksandre Kovač. Na kraju ju je povuklo to crtanje.